Izaberite stranicu

У манастиру Високи Дечани ових се дана приводи крају осликавање монашке трпезарије у манастирском конаку. Осликавање у фреско техници ради познати фрескописац Милош Јанићијевић Рашки са својом супругом Марином.

Као фрескописац из Рашко-призренске епархије ( рођен у Новом Пазару), Милош је у епархијама Српске православне цркве оставио бројне трагове на зидовима цркава и манастира, а народ Метохије га је боље упознао док је радио фреске у обновљеној цркви манастира Свети Врачи у Зочишту 2014.године. У секо техници је исти уметник осликао и параклис посвећен Светом Лазару Четвородневном у манастиру Свети Архангели у Призрену још 2005.године.

У манастиру Високи Дечани фреске нису рађене још из периода цара Душана када је осликавана дечанска црква, па је од великог значаја што се фрескосликарство вратило у манастир. Милош Рашки је подсетио да је између периода цара Душана и фресака које настају ових дана на зидовима монашке трпезарије, рађено само осликавање капеле посвећене Светоме Краљу Дечанском у манастирском конаку, али секо техником.

– Чувени мајстор Стаматис Клирис, свештеник из Грчке је секо техником осликао капелу Светог Краља Стефана Дечанског, на класичан начин, а ми у трпезарији сликамо у фреско техници. Сви који су били у Дечане могу да сведоче колико векова после рада на зидовима дечанске цркве, фреске из доба цара Душана стоје савршено. Надамо се да ће ове наше да опстану и да сведоче неким будућим генерацијама, када се наш хришћански народ овде буде повратио. Онда ће то бити нека испомоћ за спасење – рекао нам је Милош Рашки.

Он је додао да су се фреске у нашу Цркву вратиле захваљујући Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију.

– Захваљујући Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију фреско техника је уопште у Цркви обновљена, јер је он подржавао и искључиво захтевао да се ради фреско техника. Та техника је врло стара и била је прилично заборављена, јер није тако конфорна за рад као што је секо лагодан, можете да почнете кад хоћете да прекинете кад хоћете, да наставите кад хоћете… Фреска захтева рад на свежем малтеру који мора да буде и брз и квалитетан. Због тога се током векова од фресака одустало – објашњава Милош Рашки.

За фрескосликара је, по његовим речима, важно да буде у молитви и живи чистим, духовним животом. Међутим, понекад се појаве и страхови да ли ће сваки потез бити онај прави и фреска испасти како је замишљена. У разговору са владиком Теодосијем, ових дана у Дечанима, Милош је добио одговор на те своје страхове. Положи наду на Господа, рекао му је владика и додао да је наше да се трудимо и све што знамо применимо, а Господ ће све остало да уреди.

Осим умећа, молитве и страхова, у фрескосликарству постоје и одређена правила. У сликању великих манастирских трпезарија постоје правила у осликавању, као што се може видети у трпезарији у Хиландару и другим манастирима на Светој Гори. Међутим, за осликавање монашке трпезарије у Дечанима, Милош је урадио предлог, који је реализовао у договору са владиком Теодосијем и игуманом Савом.

– Овде није примењен распоред зато што је ово мала монашка трпезарија, па смо више ставили акценат на подвижнике који су примери монашког живота. Ту су монаси сваки дан и сви ти примери монашког живота и подвизавања који стоје пред њима и који имају (неки од њих) и развијене свитке са поукама које су оставили за будућност за спасење, су им добар пример како да истрајавају у свом подвигу. То је неки циљ. Поред тих подвижника на горњем месту је осликано Гостољубље Аврамово, што је нешто врло уобичајено када су трпезарије у питању, које приказује како се Света Тројица јавила Авраму и Сари. А насупрот тога је делом већ осликана Лествица Светог Јована Лествичника, која говори о монашком подвизавању, шта је то, куда води и где може, не дај Боже, да доведе – показујући на већ осликане фреске прича Милош Рашки.

Посетиоцима манастира Високи Дечани, који ових дана могу да виде како Милош Рашки фрескопише трпезарију, међу многим светитељима, свакако падају у очи стојеће фигуре ктитора манастира Дечана : Стефана Дечанског и цара Душана. Св. Јелена Дечанска, ктиторка дечанског конака, ће по речима Милоша Рашког бити насликана у другој фази сликања.

– Радити у Светим Високим Дечанима у којим молитва присваја рај је нешто врло посебно, и као да сте у неком сну-дели са нама своје емоције Милош Рашки. То је чудесан доживљај, не може да се опише речима, то душа осећа, нешто предивно, изузетно. Можда нисмо ни свесни колика је то благодат која нас облива сваки дан. Ове овде службе су, не могу да кажем прелепе, то је нешто што омива душу непрекидно и уздиже нас и приближава Господу, и то човек треба да доживи да би могао да ишта каже о томе. Видимо и сведоци смо да много младих људи долази овде и не само млади, долазе и старије генерације, али видим да Дечани привлаче и данас истом силом као кад су настали и тако ће бити док не дође Господ други пут.

Са својим супругом на фрескопису монашке трпезарије у Дечанима, ових дана ради и Марина. Она је по струци дипломирани машински инжењер, и како рече Милош, за разлику од њега,, Мара живи математиком,, па су лепо поделили фрескописање, тј. свако ради свој део посла.

Оно што свакако осењује својом лепотом у монашкој трпезарији, осим фрескописа Милоша Рашког и његове супруге Марине, је и дело Владе Мартиновића, прослављеног вајара. Влада је урадио од оникса доњу половину зидова, и украсио их прелепим орнаментима. И само заједно, вајарско дело Владе Мартиновића, и фреске Милоша Рашког чине јединствено уметничко дело, тј, приказују трпезарију као једну слику:

– Моје фреске и рад нашег прослављеног вајара, вајарско дело Владе Мартиновића, су једно, заједничко, уметничко дело. Сад кад смо урадили два зида и скинули ону заштиту којом смо заштитили мермер, оникс, види се колико једно друго подржава и наглашава. Ту се види јединство та два рада, вајарства и сликарства.

Већ у току следеће зиме, Милош је најавио завршетак друге фазе осликавања дечанске трпезарије, после које ће, како планира отићи и у манастир Зочиште да ослика малу капелу у зочишком конаку:

 – Када будемо дошли да завршимо светитеље у дебљини зида, у прозорима ове монашке трпезарије, онда ћемо највероватније отићи у Зочиште, да завршимо капелицу у зочишком конаку, где се исповедамо иначе. Она је мала, али је значајна.

Свакоме ко верује у Христа јасно је да је Косово и Метохија српска земља

 – Малодушности је увек било међу људима, маловерја. Ово је наше – наглашава Милош Рашки свој став о Косову и Метохији. – Ту нема дилеме ни за кога. Ко мисли другачије тешко души његовој. То је јасно ко дан. Ко верује у Христа Бога – њему је то јасно. А ови који су остали без вере, нарочито који имају наше име и презиме и који причају да су Срби, треба мало да ставе прст на чело и да се замисле.

За овог великог уметника о одрицању од Косова и Метохије не сме ни да се помисли, а камоли да се то разматра:

 – То не долази уопште у разматрање. Видите, ови што су овде, како год их зовемо Албанци, Шиптари, шта год да су, они морају да знају да су на туђој земљи, да су они овде имигранти, да су примљени од домаћина, на неки начин, да се хране хлебом са наше земље. Треба да су захвални. Они отприлике не знају шта значи захвалност. Морају мало и они да се замисле. Мада ја с друге стране знам, имам и пријатеље који су добри људи који не би радили ово што раде њихове данашње вође. Ове данашње вође то су људи потрошени, потрошили су се својим злочином. То је јасно.

Из Дечана, у којима ових дана завршава прву фазу осликавања монашке трпезарије Милош Рашки поручује да човек треба иза себе да оставља трагове у добрим делима, па и ово фрескописање је траг у времену за будуће генерације, и наравно да чини добро:

 – Треба човек да чини добро. И увек да буде спреман добро да учини, а ови који су спремни лако да учине зло, то нису људи. Зна се коме они служе.

                                                                       Оливера Радић

Извор: Православије.ру

Pin It on Pinterest

Share This