Izaberite stranicu

На данашњи дан, 29. марта 1831. године почиње велики босански устанак, када се босански генерал Хусеин Градашчевић, познат као “Змај од Босне” супротставља Османском царству.

Хусеин-капетан Градашчевић рођен је у Градачцу у сјеверној Босни у угледној  породици која је имала велике посједе са око 1500 кметова, и његово властелинство протезало се од Градачца до Брчког. Његова одјећа блистала је од злата. Био је представник старог муслиманског босанског рода кога су узнемиравале најављиване реформе у Турском царству. А те реформе подразумијевале су укидање јаничара и увођење редовне војске са униформама. Они су се противили свим тим промјенама. Били су и против турских уступака сусједним хришћанским државама, али и против давања широких аутономија Србији, Црној Гори и послије тога и Грчкој. Босански прваци сматрали су себе правим чуварима муслиманске вјере и Турског царства, а  султана Махмуда II који је уводио реформе издајником и „ђауром“. У једном моменту почели су и за себе да траже аутономију сличну оној у Србији, гдје би на везирској столици у Сарајеву сједио везир домаћег, босанског поријекла.

Почетком 1829. године Босна се узбунила, истовремено се сличан покрет јавио и међу Арбанасима. На скупу источнобосанских првака Градашчевић се наметнуо као вођа муслимана. За своја права босански муслимани одлучили су да се изборе мачем, а за то су им у то вријеме биле наклоњене несређене прилике у самој Турској царевини. Овај наум босанских првака нијесу подржали херцеговачки прваци Али-ага Ризванбеговић и Смаил-ага Ченгић. Да би остварили свој план, босански великаши предвођени Хусеин-капетаном Градашчевићем кренули су у централну Босну гдје су пред Травником побиједили босанског везира Али Намик-пашу, а везир је једва успио да се извуче из Травника и преко Херцеговине побјегне у Видин. Послије тога услиједио је у Сарајеву скуп муслиманских великаша који су заратили са султаном, гдје је Хусеин-капетан Градашчевић изабран за босанског везира, и добио назив „Змај од Босне“. Он је тада почео своју политичку активност, покушао је да тражи савезништво и подршку од кнеза Милоша, гдје му је у једном писму саопштио да се он бори за самосталну Босну, „која би на тај начин по језику била српска, а по вјери муслиманска“. Успоставио је  добре односе и са господарем Црне Горе, владиком црногорским Петром II Петровићем Његошем. Потписивао се ћириличним словима: „Хусеинь капетань Градашчевићь витез и предводитель целе босанске воиске“. Поред потписа остављао је отисак печата, израђеног од злата.

Ратници Хусеин- капетана пјевали су крећући се, трагом војводе Влатка Вуковића, на Косово поље гдје су очекивали битку са војском  великог везира Рашид-паше:

Ми идемо на Косово равно,

Гдје нам стари славу изгубише,

Стару нашу славу прађедовску.

И ми ћемо на Пољу Косову

Ил’ изгубит’ вјеру и јунаштво,

Или ћемо ако Алах даде,

Душманина свога побједити

И у Босну вратити се славно.

Крвави бој између војске Хусеин-капетана  и Рашид-паше одиграо се 16. јула 1831. године код Липљана на Косову пољу гдје је војска Рашид-паше била до ногу потучена. Послије тога и Порта је била приморана да  Хусеин-капетана Градашчевића прихвати као босанског везира. Послије ове побједе, настала је неслога међу босанским првацима, многима се чинило да они могу бити на мјесту Хусеин-капетана. При томе је Градашчевић учинио неколико неопростивих стратешких грешака дозвољавајући султановој војсци да се прибере и припреми за одлучујуће бојеве. Султан је за новог заповедника војске одредио Кара Хамди Махмуд-пашу, који је у прољеће 1832. године преко Косова кренуо према Босни. Градашчевић је везира Хамди Махмуд-пашу дочекао, не на отвореном пољу, него  у једном кланцу ријеке Бањске. Заметнуо се крвав бој, а Бањска је била црвена од крви. У тој бици Босанци су били разбијени. Султанова војска ломила је затим препреке које су им постављали Градашчевићеви команданти. Одлучујућа битка одиграла се на Палама гдје је Градашчевићева војска била потпуно разбијена. Султановим војницима припомогли су и Херцеговци Али-аге Сточевића и Смаил-аге Ченгића.

Хусен-капетану Градашчевићу послије овога пораза није било мјеста у Босни. Он је прешао преко Саве у Славонски Брод, у Аустрију, а затим је преко Београда отишао у Цариград, гдје му је султан  понудио војничко унапређење и службу у низаму (редовној војсци) против кога се он борио. Хусеин-капетан Градашчевић је тај предлог одбио. Послије неколико мјесеци умро је у Цариграду 1834. године.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

Pin It on Pinterest

Share This