Izaberite stranicu

Истински први српски лирски пјесник рођен је прије 195 година, на данашњи дан 28. марта 1824, а упокојио се сасвим млад, лијеп, племенит, у двадесет деветој години, оставивши у наслеђе свега педесет и четири лирске, седам епских пјесама, два одломка епских песама, двадесет и осам писама и један одговор на критику, створивши српској поезији ново доба – Бранко Радичевић..

Уз Ђуру Даничића. Бранко Радичевић је био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића био је најзначајнији пјесник српског романтизма. Уз Змаја најпјеванији српски песник, преко  осамдесет музичких композиција постоји на његове стихове, а то говори о ријетком феномену не само у оквиру српске, већ и у распонима европске и свјетске поезије.

Радичевић је рођен у Славонском Броду у породици Тодора и Руже Радичевић. Пошто је рођен дан уочи светог Алексија, по њему је и добио име када је крштен сјутрадан. Пред објављивање своје прве књиге, своје име ће промијенити у Бранко. Бранков отац Тодор је био чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је с њемачког језика Шилеровог „Виљема Тела“.

Његова породица се 1830. преселила у Земун, гдје је Бранко завршио пет разреда српске и њемачке основне школе. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дјела, од којих су најпознатија „Ђачки растанак“, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару, гдје му је отац био премјештен. У Темишвару му је преминуо брат Стеван. Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета и уписује медицину у  нади да ће наћи себи лијека од туберкулозе.  Желио је да студира сликарство јер је за то имао дара, али материјалне невоље и лоше здравствено стање омели су га да оствари тај сан.

Старо пријатељство породице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Под Вуковим утицајем интензивније се бави књижевношћу. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим следбеником Ђуром Даничићем.

Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију. Прву збирку, под називом „Песме“, објавио је у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског пјесништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завјета, Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ и Његошев „Горски вијенац“, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове побједе.

Бранко је писао љубавне и родољубиве пјесме. Волио је ћерку српског великана, љепотицу, талентовану за умјетности, седмо дијете Вука Караџића – Мину Караџић. На бечким баловима ова љепотица, која је говорила неколико језика, плешући у народној ношњи мамила је уздахе бечке господе. У својим сјећањима Мина открива како је настала пјесма коју јој је Бранко посветио: „Беше то на Бадњи дан 1849. године. Вук је гостио своје знанце и пријатеље, а један од тијех донио је мени на дар књижицу споменицу. Ја заредих да ми сваки од гостију што у њу упише, па дођох и на Бранка. Док се окренух, а Бранко већ написао:

Певам дању, певам ноћу,

Певам, селе, што год оћу;

И што оћу, то и могу;

Само једно још не могу:

Да запевам гласовито,

Гласовито, силовито,

Да те дигнем са земљице,

Да те метнем међ звездице.

Кад си звезда, селе моја,

Да си међу звездицама,

Међу својима, селе моја,

Милим сестрицама.

Зар то није лијеп, мирисав цвијетак на јутрењој роси? Бранку је требао само један трен; ваљало му само захватити у пуне груди своје, гдје цвјета читав перивој таква цвијећа, ту их брао те нама давао. Не бјеше ли, дакле, синак вилин?“

Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живио је по разним мјестима у Срему. Слава коју су му донијеле прве пјесме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протјерале из Београда. У то вријеме је почео да оболијева од туберкулозе и да пише елегије.

Године 1851. је објавио још једну збирку песама. Упокојио се 1. јула 1853. у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Постхумно збирку пјесма је објавио његов отац 1862.

Српска омладина је испунила пјесникову жељу и године 1883. пренијела је Бранкове остатке из Беча у Стражилово, изнад Сремских Карловаца. Ту је подигнут и скроман споменик с урезаним епитафом – Млого хтео, млого започео, час умрли њега је помео.

Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле пјесме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те пјесме су првенствено пјевале о радости и љепотама младости. Ипак, већи део својих пјесама, као што су „Кад млидија’ умрети“ или „Ђачки растанак“, Радичевић је писао као елегије. У јеку Вукових полемика са противницама реформе српског језика, Радичевића прва збирка пјесама је доказала да се и на народном језику могу испјевати умјетничке пјесме.

Исидора Секулић је у есеју о Бранку рекла: ,,Бранко је редак Словен и Србин који је имао храбрости да буде срећан, на подлози патриотизма, на подлози понорођавања књижевности кроз снагу језика“, и у истом есеју метнула писмо, у коме каже: ,,Драги и болно помињани Бранко, и сада још покашто, иако по лепим природним законима о смрти и ревнотежи  не би никако више могао постојати на земљи, и сада покашто, с твојом књигом на колену, запитам горко: Како је могао тако брзо нестати, како је смео тако брзо нестати? Судбина твоја судбина је бораца, јуришних предњака, оних који су боговима нарочито мили.“

Приредила: Марија Живковић

 

 

Pin It on Pinterest

Share This