Izaberite stranicu

На данашњи дан, 19. јануара 1902. године у Петрограду је рођен византолог Георгије Острогорски. Дугогодишњи професор византијске историје на Београдском универзитету и оснивач Византолошког иститута САНУ, једно је од највећих имена византологије у XX вијеку. У многобројним дјелима проучавао је све видове живота Византије, а његова „Историја Византије” преведена је на више свјетских језика.

Велики број руских емиграната је управо у Београду и Југославији стекао међународну научну репутацију. Били су оснивачи, професори, па чак и декани многих факултета.

Мала Србија и нешто већа Југославија, у једном тренутку су постале стјециште потомака великих људи из највеће земље у свијету. Тако су у Србију избјегли и потомци славног Лава Николајевича Толстоја. Унуци Илија и Владимир емигрирали су у Србију послије Октобарске револуције, и ту живјели све до 1945. године. Осим Толстојевих потомака, са „бијелима“ су у Србију дошли и потомци Пушкина и Љермонтова, затим рођени брат писца Михаила Булгакова, унук познатог сликара Ајвазовског…

У Сомбору живи потомак славног генерала Сењавина, који је предводио руску флоту у борбама против Наполеона у Јадранском и Јонском мору. Руских потомака има и у Београду.

Велики број избјеглих Руса је управо у Београду и Југославији овјенчан славом. Георгије Александрович Острогорски, можда прије свих. Један од највећих византолога XX вијека рођен је у Петрограду. У родном граду је завршио класичну гимназију, а због револуционарних превирања студије је наставио у Хајделбергу, гдје је 1925. године докторирао са темом „Византијска пореска општина у X вијеку“. Услиједили су боравак и усавршавање у Паризу.

Предавања из историје Источног римског царства држао је у Бреслау, данашњем Вроцлаву,  а на позив Београдског универзитета 1933. године долази у Југославију и постаје предавач на Фиолозофском факултету. Ту се задржао све до пензионисања, 1973. године, а једно вријеме био је и декан.

Заслугом Острогорског, у Београду је 1948. године основан Византолошки институт САНУ, којим је он руководио све до смрти, 1976. године. Руски стручњак је пресудно допринио да Београд постане један од значајнијих центара за проучавање Византије у свијету. Покренуо је часопис, глобално препознатљив, и омогућио широком кругу наших стручњака критички увид у изворе византијског поријекла. Значајан је његов менторски рад са младим истраживачима. Острогорски је био творац тзв. Београдске византолошке школе, из које су потекли многобројни еминентни експерти.

Ауторитет који је у византологији уживао Георгије Острогорски почива на изузетно обимном и тематски разноликом научном опусу. Могло би се рећи да не постоји период у миленијумском трајању царства а да му није посветио пажњу. Најпознатије дјело, „Историју Византије“, објавио је оригинално на њемачком, 1940. године. Према многим мишљењима, то дјело је и данас најбоља синтеза настанка, развоја и пропасти Византије (Ромејског царства). Острогорски се сматра научником који је упознао Запад са високим достигнућима руске византологије. За дописног члана САНУ изабран је 1946. године, а за редовног 1948. године.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

Pin It on Pinterest

Share This