Izaberite stranicu

На данашњи дан, 15. јануара 1804. године почињена је сјеча кнезова од стране турских дахија. Сјеча кнезова је највеће погубљење српских народних главара, а спровеле су је дахије. Она је била непосредни повод за избијање Првог српског устанка.

Послије повратка јањичара у Смедеревски санџак, њихове вође дахије су убиле Хаџи Мустафа-пашу и преузеле власт. Њих четворица: Аганлија, Алија Кучук, Јусуф Мула и Мехмед Фочић-ага су подијелили пашалук на четири дијела и завели диктатуру.

Дахије су укинуле повластице које је султан Селим III дао Србима, а они су сами убирали порезе и друге дажбине, судили и пресуђивали по својој вољи.

Стање у пашалуку створено јањичарским терором је утицало на уједињење свих српских друштвених снага. Дошло је до уједињења сељачке масе, старјешинског и трговачког слоја, па је створена шанса да се дигну на устанак.

У Земуну се окупио велики број Мустафа-пашиних пријатеља, Срба и Турака, међу којима је најактивнији био Петар Ичко, а на турској страни највише се истицао некадашњи пашин благајник Хасан-бег, на чијој је страни био и приличан број спахија, који су били угрожени од дахија. Они су већ у љето 1802. године покушали да организују већи покрет у пашалуку, али су због преране акције око Пожаревца и испод Авале, претрпјели неуспјех. Послије овог пораза, притисак који су дахије вршиле на спахије био је све већи. Побуњеници су већ тада упутили писмо Цариграду у којем траже помоћ султана Селима III.

Почетком 1803. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. На овом састанку одлучено ја да се за осам мјесеци подигне устанак. Неке старјешине из Шумадије су се такође састале и донијеле сличну одлуку. Крајем исте године Алекса Ненадовић је упутио писмо аустријском команданту у Земуну мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби посвађали дахије и да ће највјероватније доћи до оружаног сукоба између њих.

Сасвим случајно ово писмо је пало у руке дахијама, који су тек тада увидјели каква је ситуација у Београдском пашалуку. Они су одлучили да народ треба обезглавити, и то тако што ће се побити главни кнезови и свештеници, они који би могли да постану вође и који имају веза преко границе.

Бојећи се и аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале погубљења старјешина у којима је побијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештеника, нарочито оних који су се истакли у борби против јањичара и у Кочиној крајини.

Овај чин није смирио Србе, већ их је још више разљутио. На Сабору у Орашцу, фебруара 1804. године донесена је одлука да се подигне буна на дахије. За вођу буне је изабран Ђорђе Петровић – Карађорђе.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

 

Pin It on Pinterest

Share This