Izaberite stranicu

На данашњи дан, 15. јануара 1891. године рођена је Диjана Будисављевић, Аустријанка која је из усташких логора током НДХ избавила око 12.000 беспомоћне дјеце – углавном српске, са Кордуна, Козаре и босанских села. Била је удата за хирурга Јулија Будисављевића, шефа хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу. Он је био један од малобројних загребачких Срба поштеђених убијања, протјеривања или пљачке имовине за вријеме НДХ.

Била је то хуманитарна акција од које би застао дах цјелокупном човјечанству, само да је човјечанство довољно знало за њу. Онда би знало и да је већа од Оскара Шиндлера, њемачког индустријалца који је од смрти сачувао 1.200 Јевреја током Другог свјетског рата. Али, за Дијану Будисављевић, рођену Аустријанку која је из крвавих усташких логора, прије свега Јасеновца, током НДХ избавила око 12.000 беспомоћне дјеце доскоро није знао готово нико, сем историчара, појединих преживјелих логораша и тек ријетких потомака.

За свако дијете водила је посебан картон, читава њена картотека била је педантно сређена, до најситнијих детаља, како би дјеца послије рата била враћена родитељима.

Често је пред Дијану стављан избор: сву дјецу није могла да спаси. Једном је, тако, морала да малишане поставља на ноге – оно које не би могло да устане, није смјело на пут. Од осталих су се мајке једва растајале…

Дијана овако описује друго путовање у Стару Градишку, јула 1942. године:

Дјецу коју смо пописали усташе су одводиле на први спрат. Одмах су их одвајали од мајки. И послије уписа у листу, последњи пољубац, последњи загрљај, често само на брзину, јер су усташе насилно раздвајале мајке од деце.

Подршка је стизала од понеких Њемаца – који су и сами били згрожени звјерствима у Јасеновцу – али проблеми су се гомилали. Посебно при сусрету са Алојзијем Степинцем, који је децембра 1941. године одбио да помогне српској дјеци, под изговором да нема никаквог утицаја на власти НДХ.

Почетком јула 1942. године усташе, домобрани и Њемци су систематски чешљали Поткозарје, неке су житеље убијали одмах, већину су слале у логоре. Њих стотине, хиљаде, десетине хиљада… Сабери, одвоји, убиј, доведи још, сабери, одвоји, убиј, доведи… И тако све до априла 1945. године.

Био је јул, ужасне, 1942. године, када се на капији логора Стара Градишка, једног од пет подлогора Јасеновца, тамо гдје су злочинци надгледали убијање дјеце Циклоном Б, дјеце недужне, крупнооке, козарске, појавила мршава жена, главе покривене бијелом медицинском капом са великим црвеним крстом на грудима, водећи под руку неколико болничарки.

На улазу у Јасеновац, док јој усташе гледају документа и нервозно преврћу папире на којима је потпис капетана њемачке војске Алберта фон Коцијана, нема смијеха у њеним очима. Оно округло лице из безбрижних година добило је грубе црте, коса јој је прошарана сиједим власима, усне су стиснуте, без крви, да изразе презир коју осјећа према овим људима.

Не, нијесу то људи, свако од њих је монструм, свако од њих запослен у творници смрти, у тој фабрици, свако од њих је ту само са једним задатком: да убије што више мушкараца, жена, дјеце.

Подухват је почео готово случајно, већ почетком рата, о чему се може прочитати у „Дневнику Дијане Будисављевић“, који је педантно и уредно водила читавог рата, на њемачком језику.

Моја шогорица, гђа Мира Кушевић сазнала је да постоји велики концентрацијски логор у којем се осим Жидовки налазе и православке с дјецом. Одлучиле смо се о томе поближе информирати у Жидовској опћини… У то вријеме смо само намјеравале мјесечно давати новчане прилоге. Увијек се нашао нетко да помогне Жидовкама и комунисткињама, док се за православне није нитко бринуо.

Тек када је спознала размјере злочина над српским становништвом, Дијана је схватила да обична помоћ, попут новца, прикупљања чарапа и џемпера, неће бити довољна. Играла је на оштрици ножа тањег од жилета: као Аустријанку, Њемци су је поштовали и уважавали, али као супругу Србина, усташе су жељеле да јој стану на крај. Па ипак, ни Артуковић није смио да противријечи Њемцима, и у једном је разговору са Дијаном, на њено питање да ли јој је дозвољено да помаже српској дјеци, само гласно одћутао. Њој је то било довољно.

Сваки одлазак у логор, сваки сусрет са Артуковићем, Кватерником или Лубурићем, сваки телефонски разговор у којем се причало о помоћи малим логорашима, представљао је опасност за Аустријанку и њене сараднике. Толику да је чак 11 учесника Дијанине акције спасавања српске дјеце, своју племенитост платило – животом.

Дијана Будисављевић није презала ни од чега. О томе ће написати:

Позивала сам се на усмено одобрење министра Артуковића и одобрење др Кинела, која, међутим, нису постојала у писменом облику. Од почетка сам сама била одговорна за акцију, све се радило под мојим именом и мојим ризиком. Није ми преостало ништа друго него да сама за све преузмем одговорност. Полазила сам од становишта да мој живот није вреднији од живота недужно прогањаних.

Спасену дјецу Дијана и сарадници смјештали су на неколико локација у Загребу. Онда су покушавали да их удоме у породице, али да сачувају њихов идентитет. И да унесу бар мало радости у мале животе.

Никада послије рата није причала о својој акцији. Негдје педесетих година, са супругом и породицом вратила се у свој Инсбрук, тамо је и преминула, однијевши тајну са собом у гроб, и да није било прашњавих дневничких записа које је прикупила њена унука Силвија Сабо, а потом и објавила, свијет можда и не би сазнао за ову хероину.

Чему тајновитост? Сем скромности, она је била и последица онога што се дешавало непосредно послије рата, када је дошло ослобођење. Једног дана на њена врата закуцали су људи из Озне, и наредили јој да им преда сав материјал који има. Све картотеке, све о удомљеној дјеци, и пет пуних албума са фотографијама малишана, које би родитељи на основу тога могли да препознају. Све то био је резултат дјеловања нових власти: инсистирало се на томе да је КПЈ била једини борац за унесрећене и поробљене, а у ту њихову „шему“ није се уклапала независна акција једне буржујке, Аустријанке, која је припадала загребачкој друштвеној елити и уз то сарађивала чак и са Њемцима да би спасавала српску дјецу. Сумњив је био и њен муж: како је, као Србин могао да преживи у Загребу?

Предајем картотеку, биљежнице за налажење непознате дјеце, регистар за фотографије и биљежницу пописом посебних ознака за дјецу. Жељели смо што је могуће више мале дјеце вратити њиховим родитељима. И била је то сада велика бол, моја и госпође Ђакуле, да нам се тако нагло наш рад на нашој картотеци одузео.  Знали смо да ће сада многе мајке узалуд тражити своју дјецу. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима на раду у Њемачкој, а сада неће наћи своје најдраже.

Дијана је послије рата жељела да настави свој хуманитарни рад, али јој није било дозвољено. Њено дјело је скрајнуто, њен је стан претресан, прислушкивани су јој разговори, искључиван телефон. Шиканирали су је и током рата и после ослобођења, није ваљала ни усташама ни комунистима.

Због свега овога, Озна јој је одмах послије рата конфисковала картотеку, а њено је дело скрајнуто. Јер, ако је она успјела да из логора извуче 12.000 дјеце, колико их је остало заувијек у Јасеновцу?

 

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This