Izaberite stranicu

На данашњи дан, 10. јануара 1947. године на Цетињу је основана Школа ликовних умјетности, прва те врсте у Црној Гори.

Први директор школе био је Петар Лубарда, а међу предавачима су били Мило Милуновић, Ђорђе Ораховац и други. Школа је на Цетињу радила само једну годину и у јесен 1948. године пресељена је у Херцег Нови.

Сликар и академик Петар Лубарда је био један од наших најзначајнијих сликара XX вијека. Сликарство је студирао на Умјетничкој школи у Београду и Академији лијепих умјетности у Паризу. Сликао је пејзаже Црне Горе и Париза, мртве природе и фигуре, а обрађивао је и теме из националног епоса. Најпознатије његове слике су: “Сумрак Ловћена”, „Гуслар“, „Битка на Вучјем долу“, „Косовски бој“…

Ратне године од 1941. до 1944. проводи у заробљеништву у логорима у Њемачкој и Италији. Његовог оца, краљевског официра, стријељали су партизани, што је годинама негативно утицало на његову умјетничку каријеру, јер се сматрао идеолошки непоузданим. Пред смрт  је оставио писмо у САНУ да на сваком будућем каталогу његових изложби обавезно пише да је по народности Србин. Писмо се данас чува у Архиву САНУ.

Писмо поводом изложбе у Паризу, 1971. године:

Драги Коларићу,

Желио бих да ти се обратим са једном молбом; унапријед се извињавам за узнемирење.

Како си ти члан Одбора за приређивање „Југословенске изложбе кроз вјекове“ у Паризу, молио бих те да на првој идућој сједници Одбора прочиташ ово моје писмо.

Као што сам и писмено обавештен од Одбора, учествујем на поменутој изложби са сликом „Сумрак Ловћена“, датирана 1970. године, а у саставу који шаље СР Србија (што је и била моја изричита жеља). Међутим како не знам ко шаље податке о аутору који ће изаћи у каталогу (а знајући да се у том обимном послу може поткрасти грешка), ријешио сам да пошаљем следеће и једине тачне биографске податке о мени. То су: Петар Лубарда, рођен 1907. године, Љуботињ; Србин; живи у Београду, Иличићева бр. 1.

Молим да се ови подаци најхитније (телеграфски) доставе другу који уређује каталог да би могао направити евентуалне исправке.

Што се тиче аранжирања саме изложбе, ја ћу бити слободан да замолим следеће: уколико се изложба аранжира по републикама, односно по националном кључу, да као што је разумљиво – будем у саставу другова-колега СР Србије.

Све сам ово саопштио у телефонском разговору са другом Матвејевићем, као и са проф. др Стеље, такође и са тобом, али желим да то потврдим и писмено, да не би било забуне и нових компликација.

Још једном захваљујем теби као и друговима из Одбора на труду и желим много успјеха.

Срдачно те поздрављам,

Петар Лубарда,

Великом ствараоцу Петру Лубарди, који је носио себи као највише надахнуће величанствену и сурову природу и историју свога завичаја су понудили да уђе у Одбор за градњу маузолеја. Он је то одлучно одбио, одговоривши писмом које је Политика објавила 1969. године, а  у коме стоји: «Не могу да се примим чланства у Југословенском одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену. Сматрам да ми моја савјест умјетника не дозвољава да вас не замолим да опозовете одлуку коју сте донијели. Ловћен је вјековни симбол поноса и слободе, старе и новије наше историје, кога је сама природа створила као најљепше умјетничко дјело. Његош, велики пјесник, осјетио је то и желио да му Ловћен буде споменик. И зато сматрам да не треба кршити његову вољу. Поштујем веома много умјетника Мештровића и предлажем да се споменик подигне изнад Љетње позорнице, на мјесту где је Његош и писао своју поезију…” Затим, у пост-скриптуму појашњава: “Сам врх Ловћена, такозвана ловћенска капа, има један облик пирамиде, изванредно лијепо и деликатно моделиране, која сама по себи представља природни споменик-маузолеј, онакав какве су стари Египћани подизали уз велике жртве, па мислим да је без смисла градити споменик на споменику. Савременици Његошеви имали су велико поштовање према њему и сигурно је да би му и у оно доба подигли велелепни споменик.  Али, поштујући његову жељу, однијели су га у планину да почива у нетакнутој природи. И мислим да би за све садашње и будуће генерације ова жеља великог пјесника требало да буде изнад свих туристичких и материјалних разлога. Говорим ово као умјетник без икаквих републичких, политичких и других мотива”.

Једно од његових најзначајнијих и најчувенијих дјела и један од врхунских момената његове биографије је слика „Сумрак Ловћена“.

Pin It on Pinterest

Share This