Izaberite stranicu

На данашњи дан, 3. јануара 1868. године  у Јапану је укинут шогунат, на основу којег је од 1192. године ограничена власт цара а моћ концентрисана у рукама шогуна, представника крупних феудалаца, и на власт је дошла династија Меиџи. Крај шогуната имао је значај буржоаске револуције, укинуте су многе привилегије феудалаца, модернизована је армија, реформисано школство и успостављене институције по европском узору, што је омогућило снажан индустријски успон Јапана.

Шогун је био носилац војне власти у Јапану за вријеме шогуната, од 1192. године до 1867. године. У овом периоду шогуни су де факто владали земљом, иако су их постављали цареви.

Савремени еквивалент појму шогун је генералисимус. Посљедњи шогун је био Токугава Јошинобу који се одрекао своје фукције за вријеме Меиџи обнове 1867. године. Шогунова канцеларија или управа се називала шогунат, у Јапану позната као бакуфу, чије је изворно значење кућа генерала, а касније лична влада под шогуном. Шатор је симболизовао команданта на терену, али је и давало значање да та влада треба да буде привремена. Званичници шогуна су колективно називани бакуфу и били су они који спроводе стварне дужности администрације док царски суд задржао само номиналну власт. У том контексу, кацеларија шогуна је била еквивалент вицекраљу или генерал-гувернеру, иако су шогуну имали много већу власт него што су обично имали генерал-гувернери.

Прича о 47 ронина (јапански назив за “лутајуће” самураје) једна је од најпознатијих примјера оданости древном самурајском кодексу понашања и животној филозофији која је обиљежила велик дио историје Јапана. Она започиње када је јапански високи племић Асано Наганори био присиљен извршити ритуално самоубиство јер је мачем напао дворјанина  у дворцу Едо, средишту јапанског шогуната под водством династије Токугања, након што га је овај више пута увриједио. Наиме, извлачење оружја у дворцу Едо било је строго забрањено и кажњиво смрћу. Смрт Наганорија оставила је његове самураје без господара, чиме су постали ронини. Четрдесет и седам од тих ронина одлучило се да освети смрт свога господара.

Знајући да ће дворац бити добро заштићен од могуће одмазде, ронини су се договорили да  причекају прије но што започну освету, и почели су се бавити цивилним занимањима. Идуће године, ронини су се поновно окупили, напали дворац, и изненадили и поубијали све противнике на које су наишли. Ниједан од ронина није притом погинуо, а само четворица су рањена. Након тога су отишли да посјете гроб свог бившег господара, а затим су се предали властима. Како су починили убиство, шогун им је наредио да учине ритуално самоубиство, што су ови и учинили. Занимљиво је да им је шогун тиме заправо дао блажу казну, јер им је дозволио да очувају част, што не би био случај да је наредио да се погубе.

Прича је постала једна од најпознатијих у Јапану, и обрађена је у многим позоришним представама и филмским дјелима. Четрдесет и седам ронина проглашени су “културним јунацима” Јапана, а њихов гроб у Токyју један је од најпосјећенијих у читавој земљи.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This