Izaberite stranicu

Протојереј-ставрофор Драган Станишић, професор Богословије Светог Петра Цетињског одржао је 30. децембра, након Свете литургије у цркви Светог Спаса на Топлој у Херцег Новом предавање на тему: Богословље Светог Игњатија Богоносца.

Свети Игњатије је с великом радошћу прихватио мучеништво и радо пошао на свој крсни пут према Риму, казао је отац Драган и додао да је на том путу написао седам посланица.

„Игњатијеве посланице представљају прави бисер ранохришћанске литературе. Оне су грађене све по сличном моделу: уводни поздрав, похвала хришћанској заједници која је дошла да га поздрави, позив на јединство око епископа, опомена да се чувају јеретика и позив на истрајност у вјери“, казао је он.

Говорећи даље о светитељевим посланицама, отац Драган је истакао да Свети Игњатије тврди да кад су вјера и љубав у јединству – то је Бог.

„Стога све да учинимо да Он у нама обитава, да бисмо били храмови Његови, и Он у нама Бог наш. Свети Игњатије оне који злом науком кваре вјеру Божију назива домокваритељима. Учи нас да постанемо мудри прихватајући Божије знање које је Исус Христос“, казао је прота Станишић.

Након анализе светитељевих посланица, отац Драган је у закључку предавања цитирао ријечи Владике Атанасија Јевтића који у својој студији о Светом Игњатију каже да је он жива слика Христа, архимученика и прототипа свих хришћанских мученика кроз вјекове, до краја свијета.

„Мучеништво је за Игњатија истинско подражавање Христу страдајућем из безмјерне љубави Божанске за нас грешне. Мучеништво Игњатијево није хероизам, него смирено саучествовање у жртви љубави Христове, учешће у чаши Његовој, и тиме постојање истинским христоносцем и богоносцем. Мучеништво није само учешће у страдању и жртви, него истовремено, и још више – приопштење Христовом Васкрсењу и вјечном животу непропадљивости и бесмртности Божанске“, закључио је протојереј-ставрофор Драган Станишић.

Организатор предавања била је Црквена општина топаљско-херцегновска у оквиру циклуса предавања „под окриљем Светог Спаса“.

Рајо Војиновић

ПРЕДАВАЊЕ  О СВЕТОМ ИГЊАТИЈУ БОГОНОСЦУ У ХЕРЦЕГ НОВОМ

Пpема Симеону Метафрасту, Игњатије Богоносац  је био оно дијете које је Христос узео у руке,  када је говорио апостолима да буду као дјеца. Метафраст је писац из 10-ог вијека, који је живио  у Цариграду и био је великаш на двору код цара Лава Мудрог. Када је напустио световну службу код цара, замонашио се и посветио изучавању животописа светитеља. Написао је око 120 нових житија  и 539 животописа  је обрадио и класификовао. Симеон Метафраст је умро 960. г. и из његовог тијела потекло је благоухано и целебно миро – што говори, колика је слава оних који  ревносно истражују и пишу житија светих.

Св. Игњатије, као и апостоли Петар и Павле, пострадао је у Риму, јавно – усред театра Колосеума, док је цио град сједио у амфитеатру и звијери биле пуштене на њега.

Св Јован Златоусти, поводом тога, у својој Похвалној бесједи каже: “Антиохијци су у Рим послали Епископа, а отуда су добили Мученика“. Блажени Јероним за Игњатија пише „Игњатије  Епископ Цркве у Антиохији, трећи послије Петра Апостола био је осуђен да буде бачен зверовима па је везан послан у Рим“. Историјска свједочења древних писаца о Св. Игњатију потврђују управо то – да је пострадао од зверова и да је на путу до Рима свим црквама, куда је пролазио, слао посланице.

Св. Игњатије  је рођен у Сирији око 40-е г.  у граду Антиохији, који је у то вријеме имао око 200.000 становника. У том граду је настала  једна од првих хришћанских заједница  и њен први епископ био је апостол Петар ( 45- 53.)  који је овдје боравио заједно са  апостолима Варнавом и Павлом. Наследник апостола Петра био је Св. Евод (53-68.) а послије њега Св. Игњатије (68- 1о7.).Тај град, врло рано, постао је други центар хришћана – који су управо ту и названи хришћанима. Послије разорења Јерусалима,  Антиохија постаје главни центар ширења  хришћанске вјере.  А , уз Антиохију Сиријску, важни хришћански центри постају и градови Мале Азије, Ефес, и Александрија у Египту, па се из тих центара хришћанска вјера шири и у престоницу Рим, који, углавном,  усваја оно што му долази са Истока. Хришћанство се у Игњатијево вријеме увелико раширило скоро по свој тадашњој екумени. У Антиохији је постојала врло бројна заједнца хришћана састављена углавном од јелинизованих Сиријаца.

Игњатије је био Сиријац – семит, али јелинизован. У Антиохији је било и доста Јудеја и они су у то вријеме били, махом, противници хришћанства. Вјероватно је и Игњатије постао жртва њиховог денунцирања. Још од времена апостола Павла, Јевреји нијесу пропуштали прилике да пред римским властима напакосте хришћанима. Игњатије је имао велики углед међу својом многобројном паством и био је оптужен од цара Трајана као отац свих хришћана. Трајан је изрекао Игњатију смртну пресуду у Антиохији, али тако- да извршење буде у Риму. Иако је  био издат закон да хришћане не треба намјерно хватати него тек при подношењу тужби -кажњават их, није било тешко наћи тужитеље и измислити оптужбе према хришћанима. Игњатије  је, како видимо из његове посланице Смирњанима, с радошћу прихватио мучеништво и радо пошао на свој крсни пут према Риму.

Свети Игњатије је на том свом крсном путу написао седам посланица и то: Ефсцима, Магнежанима, Тралијанцима, Римљанима, Филаделфијцима, Смирњанима и Поликарпу Смирнском. Четири је написао у Смирни, а три у Троади. Игњатијеве посланице представљају прави бисер ранохришћанске лиературе. Навешћемо овдје кратак  сажетак свих Игњатијевих посланица, како бисмо стекли представу  о изворном тексту посланица  овог Светитеља. Посланице су грађене по сличном моделу:  уводни поздрав, похвала хришћанској заједници која је дошла да га поздрави, позив на јединство око епископа, опомена да се чувају јеретика (докета и јудаиста) и позив на истрајност у вјери.

У посланици Ефесцима  Игњатије се обраћа поздравом: Цркви благословеној изобилно у пуноћи Бога Оца предодређеној прије вјекова да буде заувијек на славу трајну, неизмјенљиво сједињена и изабрана у истинском страдању Христовом, по вољи Оца и Исуса Христа, Бога нашег, цркви достоблаженој, која је у Ефесу у Азији – желим да се много радује у Исусу Христу и у чврстој радости .

Овој црквеној заједници у Ефесу,  Игњатије жели  да се  Исусу Христу  радују у чврстој радости. Савјетује  да  буду један хор који, једним гласом пјева Оцу, кроз Исуса Христа. Говори им да је за њих корисно да буду у беспрекорном јединству и да треба на сваки начин да прослављају Исуса Христа. Моли их да сложно  слиједе вољи Божијој и буду украшени  заповијестима Исуса Христа, како би сви били христоносци и богоносци. Говори им да се моле  за друге људе  непрестано, јер и у њима постоји нада покајања да дођу до Бога. Игњатије каже: „ На њихов гњев будите кротки, на њихове велеречивости будите смиреномудри, на њихова хуљења – ви молитвама, на њихове заблуде – ви будите чврсти у вјери, на њихову суровост – будите питоми, не покушавајући да им обратно подражавате. Нађите им се браћа снисходљивошћу. Нека се међу вама не нађе икакво растиње ђавоље, него у свакој чистоти и цјеломудрености останите у Исусу Христу тјелесно и духовно.“

Св. Игњатије тврди да све ово није могуће испунити, ако се не састајемо на Евхаристији. Каже: „Кад се често окупљате на исто мјесто, на сабрање – силе Сатанине  се тиме уништавају и његова се пагубност разара једнодушношћу ваше вјере.“

Игњатије  тврди  да су вјера и љубав у Исуса Христа почетак и свршетак живота и ово двоје: вјера и љубав, кад су у јединству – то је Бог. Стога, све да чинимо као да Он у нама обитава, да бисмо били храмови Његови, и Он у нама Бог наш. Св. Игњатије оне који злом науком кваре вјеру Божју назива домокваритељима. Учи нас да постанемо мудри прихватајући  Божије знање, које је Исус Христос.

Игњатије хоће да  сви неподијељеном мишљу слушају епископе и презвитере ломећи један Хљеб, који је лијек бесмртности, и да свагда живимо у Исусу Христу. Н а крају ове посланице, он  каже: Молите се за Цркву у Сирији, одакле ме везанога  воде у Рим, мене који сам последњи од тамошњих вјерника“.

У посланици Магнежанима, Игњатије, у свом поздраву, и њима жели много радости у Богу Оцу и у Исусу Христу. Он у овој посланици наглашава да је Исус Христос наш свагдашњи Живот, сједињење вјере и љубави,  од које нема ништа боље.  Указује  да је потребно не само називати се Хришћанин  него то и бити, и у свему што чинимо да успијевамо тијелом и духом, вјером и љубављу  у Сину и Оцу и Духу, и да се потчинимо епископу и једни другима као Исус Христос Оцу. Моли  Магнежане  да га се сјећају у молитвама.

У посланици Тралијанцима,  поздравља и ову заједницу – желећи  јој много радости. Игњатије  у овој посланици  каже да је Епископ слика Очева  и да се њему повинујемо као Исус Христос Оцу, а свештенству  да се повинујемо као апостолима;  исто и ђаконима, који су служитељи Исуса Христа.

Игњатије понавља и у овој посланици како воли да пострада за Христа , али не зна – да ли је тога достојан. Наглашава да је вјера – тијело Господње ,а љубав – крв Исуса Христа. Тиме хоће да каже да се Исус Христос истински родио од Марије Дјеве и да је јео и пио и имао свој развој у сваком узрасту, и да је пострадао, и да је васкрсао из мртвих, јер Га је подигао Отац Његов, и ми – који Му вјерујемо  -подићи ћемо се из гроба, у истинском Животу. Овдје, Игњатије  жели да упути аргумент докетима ,једној секти која је негирала оваплоћење Христово, тврдећи да је све то било привидно. Тим поводом, он каже: „Ако је Христос пострадао само привидно, зашто сам онда ја у оковима и зашто желим – да се са зверовима борим? Узалуд, дакле, умирем! Зар, дакле Господа – угоним у лаж!? “ Као што је Христос распет реално и Игњатије страда реално за Христа. Они, који би само привидно, наизглед, приносили жртву – нијесу сарадници Бога Оца, већ паразитски изданак који рађа смртоносни плод.  Ми, данас, видимо  код многих то – докетско – постављање спрам Бога: вјерује се само наизглед -без полагања жртве за било шта  узвишено и Божије.

У посланици Римљанима,  Игњатије највише  говори о смислу жртве и, тим поводом, изриче следеће ријечи: „Пшеница сам Божија, и мељем се зубима звјерова, да се нађем чисти хљеб Христу. Од Сирије до Рима борим се с звјеровима, по суву и по мору, ноћу и дању, везан са десет леопарда, а то је чета војника, који и кад им се чини добро, бивају још гори. Али се у њиховим неправдама још више учим“,  каже Светитељ, „и знам шта ми је корисно. Сада започињем бити ученик Христов. Огањ и крст, чопори звјерова, касапљење, черечења, дробљења костију, одсијецање удова, млевење цијелога тијела, зле муке ђаволове – нека све то дође на мене, само да Исуса Христа задобијем.  Боље ми је умријети у Христу Исусу, него да царујем над крајевима земаљским.“ У овом исповиједању је описана  не само вјера Игњатијева, већ,  вјековима, то је мисао, став и живот саме Цркве Христове.

У посланици Филаделфијцима,  Игњатије  каже да онај ко иде за туђинским мишљењем – отуђеним вјеровањем, тај се не слаже са страдањем Христовим и, поводом тога,  истиче следећу поуку  Филаделфијцима: „СТАРАЈТЕ СЕ ДА СВИ УЧЕСТВУЈЕТЕ У ЈЕДНОЈ ЕВХАРИСТИЈИ (Литургији), ЈЕР ЈЕ ЈЕДНО ТИЈЕЛО ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА И ЈЕДНА ЧАША ЗА СЈЕДИЊЕЊЕ  КРВИ ЊЕГОВЕ, ЈЕДАН (је) ЖРТВЕНИК, КАО ШТО ЈЕ И ЈЕДАН ЕПИСКОП ЗАЈЕДНО СА СВЕШТЕНСТВОМ И ЂАКОНИМА, МОЈИМ САСЛУЖИТЕЉИМА – ДА БИСТЕ СВЕ ШТО ЧИНИТЕ, ЧИНИЛИ ПО БОГУ“.

Овдје Светитељ указује  да су епископи, свештеници, ђакони и вјерни народ, сви заједно – у јединству Исуса Христа – ако у љубави вјерују.  Моли,  да се ништа не чини по свадљивости, него све по христонауци. Поводом спора: да ли у архивама Старог Завјета има потврде  Јеванђеља – он каже да је неприкосновени архив – Исус Христос – Крст Његов и вјера кроз Њега. Није Исус Христос од пророка, већ су пророци од Исуса Христа, који је Врата Очева, кроз која улазе Аврам, Исак и Јаков, Пророци и Апостоли  и Црква. „Љубљени пророци јављали су за Њега, а Јеванђеље је синтеза бесмртности.“ Овај аргумент Светитељ упућује  хришћанима  из јудејства, који су се држали  старозавјетног Закона  и буквалног тумачења Писма.

У посланици Смирњаним,  на самом почетку,  Игњатије  се обраћа  ријечима које су као неки Символ вјере: СЛАВИМ  ИСУСА ХРИСТА БОГА ГОСПОДА НАШЕГ, КОЈИ ЈЕ ИСТИНСКИ ИЗ РОДА ДАВИДОВОГ ПО ТИЈЕЛУ, СИНА БОЖИЈЕГ, ПО ВОЉИ И СИЛИ БОЖИЈОЈ РОЂЕНОГА ИСТИНСКИ ОД ДЈЕВЕ, КРШТЕНОГА ОД ЈОВАНА, ДА БИ ИСПУНИО СВАКУ ПРАВДУ, ПРИКОВАНОГА У ВРИЈЕМЕ ПОНТИЈА ПИЛАТА И ИРОДА  НА КРСТ ЗА НАС ТИЈЕЛОМ, ИСТИНСКИ ЈЕ ПОСТРАДАО И ИСТИНСКИ ВАСКРСАО И ДОШАО УЧЕНИЦИМА КОЈИ СУ БИЛИ СА ПЕТРОМ И РЕКАО ИМ ДОХВАТИТЕ, ОПИПАЈТЕ МЕ, И ВИДИТЕ ДА НИЈЕСАМ БЕСТЈЕЛЕСНА УТВАРА И ОДМАХ  ГА ДОТАКНУШЕ  И ПОВЈЕРОВАШЕ , СЈЕДИНИВШИ СЕ СА ТИЈЕЛОМ ЊЕГОВИМ И СА ДУХОМ.

ПОСЛИЈЕ ВАСКРСЕЊА ОН ЈЕ СА ЊИМА ЗАЈЕДНО  ЈЕО И ПИО КАО ТЈЕЛЕСАН, МАДА ЈЕ ДУХОВНО СЈЕДИЊЕН СА ОЦЕМ.

Зато су, каже Игњатије, апостоли послије овог јављања и презирали смрт и нашли се изнад смрти. Тако и он, имајући наду васкрсења у Исусу Христу, радосно хита на страдање. Благосиља  све који су га пратили ради ријечи Божије и угостили на сваки начин.  Он им упућује похвалу што се нијесу постидјели окова његових  и каже: „ Неће се ни вас постидјети савршена вјера – Исус Христос. Јер кад хоћете добро да чините, Бог је готов да вам то и дарује.“

У посланици Поликарпу Смирнском, Игњатије  се обраћа своме брату, Епископу, и умољава га  да се стара за јединство Цркве од које, каже, нема ничега бољег. Учи га  да чврсто стоји, као наковањ кога ударају,  јер је подвиг великог борца да прима ударце и побјеђује. Светитељ има искрен однос према Поликарпу и кријепи га да тражи мудрост од Бога. Каже му: „Буди још ревноснији него што си. Времена препознавај. Очекуј Онога изнад времена – Ванвременога; Невидљивога, који је ради нас страдалан; Који је ради нас све и сва претрпио !“ Учи Поликарпа, да све вјерне  позива по имену и да сабрања – литургијски скупови – буду чешћи.

Они који се жене и који се удају, са  сагласношћу епископа  да ступају у брак,  да им сједињење буде по Господу, а не по похоти, и све да буде на част Божију. Светитељ говори : „Сатрудите се међусобно, саподвизавајте се, сапомажите се, састрадавајте; лежите и устајте заједно, као Божији домоуправитељи  и служитељи.

Посланицом Поликарпу,  Игњатије завршава своја обраћања Црквама које су га бодриле на његовом крсном путу и  предаје се, како сам каже, зверовима,  да буде свједок и подражавалац Исуса Христа.  Послије  страдања од зверова, остаци његових светих моштију су пренијети у Антиохију.  Послије освајања Антиохије од  стране Персијанаца у шестом вијеку, мошти су пренешене у Рим,  у цркву св. Климента,  гдје се и данас налазе.  Владика Атанасије  у својој студији  о Игњатију Богоносцу каже: „ Игњатије Богоносац је жива слика Христа, Архимученика и Прототипа свих хришћанских Мученика кроз вјекове до краја свијета. Мучеништво је за Игњатија  истинско подражавање Христу Страдајућем из безмјерне Љубави Божанске за нас грешне. Мучеништво Игњатијево није хероизам, него смирено саучествовање у жртви Љубави Христове, учешће у „Чаши Његовој“,  и тиме – постајање истинским Христоносцем и Богоносцем. Мучеништво није само учешће у страдању и жртви, него истовремено и још више  – приопштење Христовом Васкрсењу и Вјечном  Животу непропадљивости и бесмртности Божанске. “

 

Протојереј-ставрофор Драган Станишић, професор Богословије „Свети Петар Цетињски“

30. децембар, Црква Светог Спаса на Топлој Херцег Нови

 

 

 

 

 

Pin It on Pinterest

Share This