Izaberite stranicu

На данашњи дан, 30. децембра 1847. умро је  Сима Милутиновић Сарајлија, српски пјесник. Сима Милутиновић Сарајлија био је српски пјесник и учитељ Петра II Петровића Његошев. Рођен је у православној трговачкој породици у Сарајеву. Симов отац Милутин, се оженио Анђелијом Срдановићевом, чувеном сарајевском љепотицом, о чијој су љепоти народни пјевачи сачували спомен. Кад је избила епидемија куге, мали Сима је имао непуне двије године. Бјегунци су тражили склониште у Босни, а затим су отишли у Брод и на крају у Земун. У Земуну, он је почео да похађа школу, али је није завршио. Затим је у Карловцима започео гимназију, а завршио у Сегедину. Немирног духа, Сима је прошао кроз многа занимања, а обишао је и многе крајеве од Видина до Лајпцига, од Бесарабије до Црне Горе. Отац и син Симо учествовали су у Првом српском устанку. Сима је био писар у Правитељствујушчем совјету, у манастиру Благовјештењу и код устаничких војвода. У Београдском Лицеју је замијенио Доситеја Обрадовића као учитељ. Учествује у устанку против Османлија и бива заточен због везе са грчком Хетеријом у Видину. Био је у изгнанству у Видину, радећи као баштован (бостанџија) и учитељ основне школе. Одлази у Бесарабију да види избјегле родитеље, а потом у Саксонију у Лајпциг 1825. године, гдје слуша филозофију, чини познанства са угледним немачким књижевницима, с Гетеом на примјер, и том приликом штампа свој еп Сербијанку. По повратку постаје први васпитач Његошев на Цетињу, а касније цариник, полицајац, секретар министарства и члан апелације. Бавио се писањем стихова, политиком, историографијом, лингвистиком, оснивањем пиваре и „водолечилишта”. Дописивао се са Вуком. Умро је у Београду.

Најбоље и највеће његово дјело је епски спјев Сербијанка. Друга важнија дјела су: Тројебратство и Тројесестарство, епске пјесме; Дика црногорска, драма из историје Црне Горе, трагедија Обилић, једна збирка лирских пјесама и два историјска списа: Историја Србије, која обухвата само вријеме од 1813—1815. године, и Историја Црне Горе од давних до новијег времена

Као историчар, Сима Милутиновић није строго научан и критички дух, већ пише на основу предања, народне пјесме и личног искуства. Милутиновић је најплоднији и најразноврснији српски писац своје генерације, подстрекач Његошевог талента и послије Вука најбољи познавалац наше народне поезије. Он је био снажан и интуитиван дух. Сам Његош му је признао „силни полет”.

Али он је један од оних „дивљих генија“ који немају упорности и ведрине да у мучној борби за израз дођу до јасности и једноставности. За тако велики подухват: да кроз битне историјске личности, Обилића и Карађорђа, пјеснички уобличи чежње и идеале нације, његов таленат није био у свему дорастао, нити је изражај био савладан. Својим великим родољубљем, снажним темпераментом и оригиналношћу, Милутиновић је својим савременицима давао илузију „богом датог пјесника“. Он није заслужио похвале које су му романтичари чинили, али није заслужио ни одвећ оштру критику од стране реалистичке школе.

Милутиновић је по Европи сретао знамените људе и пјеснике, а зна се да се у Саксонију упознао са Кругом, Герхардом, Јаковом Гримом, Уландом, чак и са Гетеом. И Гете, осјетивши да се појављује једна друкчија књижевност и један заборављен народ написао је похвалу Сими Милутиновићу-Сарајлији, малом пјеснику из велике народне поезије и не мање буне. А то значи много: Сарајлија као Његошев учитељ окреће му поглед и у свјетску поезију и свјетску мисао.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This