Izaberite stranicu

Савремена Епархија рашко-призренска прославила је у граду на Бистрици хиљадугодишњицу помена Призренске епископије у повељама византијског цара Василија Другог. Научници, са којима смо разговарали, сматрају да је обележавање ове годишњице, ипак, требало да буде обимније, јер се истим документима помиње много епархија са српским именима.

– Срби су постали хришћани пре него што су стекли самосталну државу, а прворазредни извор за одређивање простора на коме су живели почетком 11. века јесу повеље цара Василија. Пошто је срушио Бугарско царство, он се враћа Охридској архиепископији, односно Патријаршији у Цариграду, међу осталима, помиње епархије у Призрену, Липљану, Расу, Београду, Браничеву, Србији испод Олимпа (Србица у северној Грчкој), Главници (Берат и Елбасан у данашњој Албанији) – каже историчар, протојереј-ставрофор проф др Радомир Поповић.

Он истиче да су многе од ових епархија веома старе, утемељене у доба Рима, али да за Србе прворазредан значај има епископија у Расу, престоном месту. Њено седиште било је у Храму Светих апостола Петра и Павла, познатијем као Петрова црква, у данашњем Новом Пазару.

– Археолошка истраживања су показала да је простор Петрове цркве најстарије култно место на нашим просторима које у континуитету одржава функцију од преисторије до данас. У најдубљем слоју темеља храма откривен је бронзанодопски кнежевски тумул из 5. века нове ере, а око цркве сахрањивање траје и данас. Судећи по деловима камене пластике, ту се налазио и римски пагански храм, преко кога је подигнута ранохришћанска црква, а на истом месту средњовековни храм обнавља неки од преднемањићких српских владара, могуће кнез Павлимир – каже угледни археолог Драгица Премовић, познавалац простора старог Раса.

Важност и углед епископске цркве у „престоном Расу“ показују чињенице да се баш у њој Немања крстио по православном обреду, ту је проглашен за великог жупана, а храм је био и седиште првог српског „парламента“, јер су у њему одржавани државни сабори.

– Зашто је Петрова црква тако важна за средњовековне Србе? Одговор се крије у предању које казује да је у њој проповедао апостол Тит. Само држава која је на својој територији имала апостолски храм могла је у средњем веку да добије аутокефалну цркву. Петрова црква је била најважнија у Србији, јер без ње не би могла да се тражи аутокефалност – каже отац Радомир Поповић.

Да би се разумео значај добијања аутокефалности Српске цркве 1219. неопходно је размишљати на средњовековни начин. У том „добу вере“ ниједан догађај у животу појединца и државе није имао легитимитет без црквеног благослова. Световни владар је могао да понесе титулу само ако то аминује црквени поглавар, нарочито кад је била реч о круни. Тако је Византија, преко епископа потчињених Цариградској патријаршији, контролисала српске владаре. До велике промене долази у доба Немање, коме су рашки епископи из Петрове цркве постали савезници. После пада Цариграда, пред налетом крсташа 1204, Немањићи и њихови саветници играју велику политичку игру и Стефан Немањић се у Петровој цркви 1217. „овенчава“ круном коју је добио од папе. После тога Свети Сава одлази у Никеју 1219. где му византијски цар и патријарх дају звање архиепископа самосталне Српске цркве. Од тад српски архијереји самостално крунишу владаре Србије.

– Крунисање Стефана Првовенчаног 1217. је означило стицање независности и међународног признања, а добијање аутокефалности је означило пуну самосталност. Тренутак је био подесан, и Немањићи су то урадили сјајно. Руске земље, иако су имале огромну територију, добиле су самосталну цркву неколико векова после нас – каже историчар, проф. др Радивој Радић.

СВЕТОРАШКО ВЛАДИЧАНСТВО

ЕПИСКОПСКА Петрова црква у Расу остаје седиште Рашке епархије и после формирања Жичке архиепископије. Она је активна и после турских освајања у 16. и 17. веку све док је Турци 1690. нису разорили. Храм обнавља 1728. рашки Митрополит, потоњи српски Патријарх Арсеније, и у њему је до 1784. седиште Рашке митрополије. Пошто је становништво старог Раса десетковано током Велике сеобе, овај црквени простор се уједињује с Призренским владичанством у Светорашку епархију, којој је доцније назив промењен у Рашко-призренска.

Б.Субашић

Фото Б.Субашић

Извор: Новости

 

Pin It on Pinterest

Share This