Izaberite stranicu

На данашњи дан, 29. децембра 1835. године умро је Филип Вишњић, слијепи пјесник-гуслар, Србин из Босне, који је опјевао све значајније догађаје из Првог српског устанка. Вук Караџић је 1815. године записао многе његове пјесме, међу којима су најпознатије “Почетак буне на дахије” и “Бој на Мишару”.

Филип Вишњић је рођен на Мајевици, у селу Горња Трнова, код Угљевика. Ослијепивши од великих богиња још као дијете, Вишњић је постао професионални пјевач. С гуслама у рукама је путовао по читавој Босни, па и даље, све до Скадра.

Био је из богате породице Вилића. Отац му је рано умро. Преудавши се у село Међаше, мајка је четворогодишњег сина одвела са собом. По њеном надимку — Вишња — Филип ће добити презиме.

Када му је умрла мајка, научивши да свира у гусле, младић је напустио Међаше, потуцајући се друмовима и пјесмом просећи хлеб.

Поред тога што је био редактор старих пјесама, Филип Вишњић је био и творац нових пјесама. Између осталих његових пјесама, истичу се следеће:

Смрт Краљевића Марка; једна од најбољих пјесама о најпопуларнијем јунаку српског епоса

Двије пјесме хагиографског карактера, о Светом Сави

Хајдучка пјесма о мегдану Баја Пивљанина и бега Љубовића

Тринаест пјесама о Првом српском устанку

Тринаест пјесама „из Карађорђина времена“, заједно с још неколико мање значајних пјесама од других пјевача, чине последњи, устанички циклус српског народног епоса. Нове пјесме о новим догађајима стварали су и други пјевачи у то вријеме, међу њима и један од највећих, Старац Рашко, али оне све заостају за пјесмама које су пјевали о старим временима. Филип Вишњић се, међутим, уздигао међу прве управо новим пјесмама.

Најважнији моменат у животу Филипа Вишњића био је његов прелазак у Србију 1809. године. До тог момента он није био саставио ниједну нову пјесму. Непосредни додир с устаничким збивањима био је тренутак његовог рађања као пјесника. Некада је лутао по земљи, пјевајући пјесме од старине, а сада се налазио на мјесту гдје се стварала историја. Дружио се с устаничким војводама, добијао награде и признања.

Живио је највише у близини дринског бојишта. Понекад се налазио у самој ватри окршаја. Тако се нашао у опсједнутој Лозници, међу њеним браниоцима, о чему пјева Сима Милутиновић Сарајлија у својој „Сербијанки“ (пјесма „Дика слијепаца“).

Први српски устанак дочекао је у свом завичају. Слушао је како се турске војске скупљају на Дрини и одлазе да угуше буну, као и њихов бијег након велике српске побједе на Мишару. Са српском војском која се 1809. године повлачила из Семберије избјегао је Филип у Србију. Од тада ће слијепи гуслар живјети на дринском ратишту, крај Бојника. Наћи ће се некад усред окршаја, као 1810. године када је својом пјесмом бодрио устанике да одбране Лозницу. Послије боја Вишњић је пјевао и Карађорђу, ћутљивом вожду, који је с њим проговорио неколико ријечи. Био је омиљен гост у кућама устаничких војвода, Луке Лазаревића и Стојана Чупића. Змај од Ноћаја Вишњићу је за пјесму Бој на Салашу даровао бијелца, па је неко вријеме колима путовао по Србији.

Послије пропасти Првог српског устанка, Филип Вишњић је прешао у Срем и настанио се у селу Грку, данашњем Вишњићеву. У овом селу је живио на сличан начин као и прије устанка, али у сасвим другачијим приликама; ишао је по селима и градовима широм Срема, Славоније, Бачке, Баната, пјевајући песме. Али сада је његов репертоар био сасвим различит. У њему су главно место заузимале пјесме о српској буни које је сам испјевао.

У манастиру Шишатовцу, 1815. године, се нашао са Вуком Караџићем који је записао његових седамнаест пјесама, четири старе и тринаест нових, устаничких. У Шишатовцу је и касније Филип Вишњић често бивао гост код тадашњег водећег српског пјесника Лукијана Мушицког. Тим сусретима „српског Хомера“ и „српског Хорација“ дугујемо неколико података о Вишњићевом животу и начину рада. Мушицком је испричао како је стварао пјесме: питао је ратнике, када су се враћали с бојишта, ко је предводио, гдје су се тукли, ко је погинуо, против кога су ишли итд.

Пјесме из прве скупине су умјетнички више дограђене, прије свега „Почетак буне против дахија“ и први дио пјесме „Бој на Мишару.

Иако је стварао у традиционалним оквирима народне епике и служио се стандардним формулама и клишеима, Вишњић је умногоме прерастао те оквире и у најбољим својим тренуцима дао епику новог типа, устаничку, ослободилачку, револуционарну пјесму, са снажним индивидуалним обиљежјима. Он стоји на прелазу између усменог и књижевног стваралаштва, између народне пјесме и Његоша. Умро је у Грку 1834. године. Сељаци су га сахранили у свом гробљу и на великој крстачи од храстовине урезали му гусле.

Гусле су народни музички инструмент с подручја Балкана. Овај инструмент има једну, или евентуално двије жице. Најчешће су направљене од јаворовог дрвета. Као једножичани инструмент, гусле се сријећу у Црној Гори, Босни, Херцеговини, Далмацији и Србији. Гусле из Лике и Босанске Крајине углавном имају двије жице.

Жице су направљене од тридесет упредених коњских длака, као што је случај и са струном гудала. Гудало се користи тако што се повлачи по затегнутим жицама, производећи оштар и драматичан звук, који је изузетно експресиван. Гусле спадају у инструменте за које је потребно велико умијеће свирања. Саме гусле састоје се од музичке кутије која је пресвучена животињском кожом на коју се надовезује дугачак врат на чијем завршетку је изрезбарена животињска (најчешће коњска) или птичја (најчешће орао) глава.При свирању, тијело гусала се полаже на кољена (у крило), док дугачак врат придржава длан једне руке.

Гусле су играле важну улогу у историји српске епске поезије будући да су гуслари — народни пјевачи, опјевали догађаје из националне историје вјековима, све док ти текстови нису коначно записани. Већина пјесама говори о временима отоманске владавине и националне борбе за независност. Напорима Вука Караџића многе српске епске пјесме записане су и сачуване већ у раном XIX вијеку. У неким књигама и публикацијама се спомиње податак да су српске гусле дочекале Фридриха Првог Барбаросу када се у XII вијеку састао у Нишу са српским владаром Стефаном Немањом, гдје му је Немања понудио помоћ српске државе у крсташком рату. Кажу да је Барбароса био задивљен звуком гусала и пјевањем уз њих, па се много интересовао око појединости везаних за гусле.

Гусле, као степски инструмент, даљим поријеклом потичу из средње Азије. Срби, као једно од словенских племена степског поријекла, довели су овај инструмент на простор југоисточне Европе. Њени најсроднији инструменти су моринхур и игил. На врху гусала је често коњска или јарчева глава као симбол сточарства и номадских народа, док је гудало најчешће израђено у облику змије, као симбол горштачке љутине. Касније се на гуслама сријећу ликови националних јунака, а није случајно што се праве од јавора, јер јавор као дрво има симболику у српској претхришћанској религији и означавао је култ предака.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This