Izaberite stranicu

Причати или писати о Косову и Метохији je као осјећај носталгије, радосно сјећање, призивање дивних слика  које су одредиле и одређују наш живот. Српски народ често осуђују да је и превише у митском, анахроном, а да ти исти осуђивачи, намјерно или несвјесно живе у неком свом миту, с тим што је њихов мит обично једнократан, вјештачки, направљен у лабораторијама новог свјетског поредка који је против свега  што има традицију, прошлост. Као да хоће да кажу,  да прошлост не значи ништа, да је битан само тренутак у којем живимо, битно је само сада. И управо они који мисле да је битно само сада, и немају никакво утемељење. Они су као сламка међу вихорове, мало јачи вјетар је довољан да их одува.

Стога они и не разумију мит о Косову и Метохији. Они не разумију ништа, они не разумију да трајање мита, Косовског, није пука прича, то је живот, систем вриједности, повезаност са нашим прецима, његошевски вапај како ће на гробљима изнићи цвијеће за будуће неко покољење.

Што је мит угроженији, љубав према њему је јача, што Косово и Метохија више страдају, слика о њему као васкрслом је све ближа Истини.  Живјети празно, шта попити и појести, шта обући, колико новца зарадити је такође митска слика, али слика која води ка зачауреном бићу, бићу чији се живот, па скоро изједначити са причом о свињи и кориту. Тек кад се ступи на свету Косовску земљу, а јесте света, јер је сва сузом прекривена, човјек осјети неку другу сферу живота, осјети вјечност којој се радује и којој тежи. Ступити на земљу Косова и Метохије је искорак ближе Истини, вјечности, истинским вриједностима, увјерености да је „страдање крста добродетељ“.

Из једног таквог односа, а у организацији Архијерејског намјестништва Будве, на поклоноњење светињама Косова и Метохије, пошла је група  предвођена, архијерским намјесником  протојерејем Борисом Радовићем и протојерејем Петром Церовићем парохом будванским, као и чланицама Кола српских сестара, члановима Братства православне омладине Ђурђевац, полазницима вјеронауке и вјерницима Будве.

И тако се кренуло на пут, у сусрет прослави хиљадугодишњег јубилеја постојања Рашко -призренске епархије.

Групу је дочекао свештеник, професор Богословије Милан Стојковић који се показао више него добар домаћин упознавши нас са радом ове школе, да би се одмах након тога посјетила Саборна црква у Призрену. Призрен је, иако је дан био прохладан и кишан (осјећај свих) некако радо дочекао госте или је можда због посвећене атмосфере и додира са светињама све и морало бити само  дивно. Након тога, поклоници су се ходом упутили на Вечерњу службу у Цркви Богородице Љевишке у Призрену, која је била сједиште Епархије у првом периоду њеног постојања. Вечерњом службом началствовао је игуман манастира Светих Арханђела код Призрена у присуству Митрополита црногорско-приморског  г. Амфилохија и Преосвећеном господом епископима: рашко-призренским г. Теодосијем, милешевским  г. Атанасијем и умировљеним захумско-херцеговачким г. Атанасијем, свештенством, монаштвом, вјерним народом  а све уз појање професора и ученика Призренске богословије.

Богородица Љевишка је отворила своје двери, отворила своје срце. Иако у њој није било струје, сви смо се видјели у Божијој благодати, у молитвама наших епископа, монаха, а срца су пјевала заједно са призренским богословима. Митрополитова бесједа, по ко зна који пут, охрабрила нас је да Цркву паклена врата ада неће никада надвладати.

По завршеној Вечерњој служби у пуној сали Призренске богословије умировљении Епископ захумско-херцеговачки  г. Атанасије одржао је предвање на тему „1000 година Епархије рашко-призренске“.  По завршетку предавања сви присутни су били позвани на трпезу љубави, а ученици богословије су одсвирали и отпјевали неколико родољубивих и изворних пјесама.

Захваливши се домаћинима на гостопримству, поклоници су се упутили према Високим  Дечанима и стигли негдје око 22 часова, гдје их је сачекао отац Петар топлом ријечју и љубављу. У манастирском конаку поклоницима је обезбијеђен смјештај.

Поклоници су следећег дана учествовали у Литургији којом је са благословом архимандрита Саве Јањића, игумана Виских Дечана, началстовао архијерски намјесник Борис Радовић уз саслужење протојереја Петара Церовића и дечанских јеромонаха Петра и Серапиона, уз дивно појање дечанских монаха. Присутни су цјеливали мошти Св. Стефана Дечанског, а благост и радост се огледала на лицима свих присутних јер је кивот био отворен. Отац Петар нас је упознао са животом и историјатом манастира Дечани и позвао на трпезу љубави гдје се човјек није ситио храном, колико љепотом и благошћу манастира као и љубави дечанских монаха. Радост се свима видјела на лицу. Из те радости, као и вапаја за Божијом правдом, потекли су и стихови, професора Радинка Крулановића, такође једним од поклоника светињама КиМ:

Дечанска молитва за прогонитеља

Бијаше зима
Снијег прекрио бријег
Стрме јеле повиле главу своју
А Он монашки скрушено стоји
У промрзлој ноћи децембра.
Около војска нечија
Бодљикава жица као у јежа
Ко се то осмјелио да дира
Свете мошти Стефана Дечанскога
Арбанаси клети,
Ноћу се пролама јека!
Они Арбанаси
Што на почетку 21. вијека.
Ишчупаним Српским срцем
Трговаше,
И није штета.
Нека су
Ако је то цијена
Да свијет постане бољи.

Између радости коју су нам пренијели Дечанци и забринутости за наш народ на Косову и Метохији запутили смо се пут Пећке патријаршије. Наши домаћини су сад биле сестре Патријаршије, које су нас сестрински дочекале и угостиле, а отац Петар као рођени Пећанац упознао нас је са знаменитостима Патријаршије.

На крају, ваља истаћи, да је Архијерско намјестништво сакупљене прилоге у Црква Св. Тројица из Будве подијелило Манастиру Зочиште, Пећкој патријаршији и Призренској богословији, а Коло српских сестара даровало пакетиће по оној мисли : „чинимо добра дјела, не чинимо их да би се ми прослављали, већ да прославимо Бога, који нам је омогућио да другима помажемо“.

Хватајући се ноћи преко Чакора, поклоници су се упутили према Будви. У аутобусу се осјетила разлика. Пошло се са неком забринутошћу, тугом и зебњом, а у повртку се осјећала радост, нада, вјера и љубав, увјерење да су наши манастири као и монаштво на КиМ заждивене свијеће, које сијају за нас да се не бисмо изгубили. Да не изгубимо прошлост и будућност, вјеру да је живот више од тога да само умремо. Да не изгубимо сјај вјечног живота који нам свједочи и само Косово које је надживјело зла свеколика па ће и ово.

Радинко Крулановић

Pin It on Pinterest

Share This