Izaberite stranicu

Велика Хоча, недалеко од Ораховца, са чувеним виницама у кућама старим вековима, најсликовитији је сусрет са историјом и српском традицијом на овим просторима. Иако је од рата 1999. године број њених становника три пута смањен, а кретање потпуно ограничено у непријатељском окружењу, Срби истрајавају у намери да живот баш овде продуже. Школа пуна ђака и вртић најбоља су нада за то.

Из времена када је Велика Хоча била баш „голема“, поносно стоје куће попут Хаџи – Спасићеве, са чувеном Јерусалимском собом и иконама из Свете земље, донетим пре готово два века.

Ту негде је био и трг, по предању – и виновод до царског Призрена, а о значају места сведочи и 13 цркава из периода од 12. до 14. века.

„Сама реч големо, значи велико, и на земљи и у земљи. Ништа нема случајно. Велика Хоча је драгоцени културно – историјски комплекс, живи музеј народног градитељства, са око 500 преосталих житеља које Албанци нису успели да протерају 1998 – 1999. године,“ наводи протојереј Миленко Драгићевић.

Стеван Лукић каже да су само чували своје село.

„Даље никуда. Окружили село и нисмо пустили никога, ни да уђе, ни наши да изађу некуда. И тако смо се спасили“, прича Стева Лукић.

Живот у једном од најстаријих насеља у Метохији од вајкада се везује за виноградарство.

Због рата, напада и провокација Албанаца, многи виногради су сада зарасли у коров, али је виноградарство и даље основ привређивања и опстанка овог народа.

„Није нешто тешко овде произвести добро вино, кад вам све од Бога дође. Али, што се пласмана тиче, ту смо јако ограничени,“ указује Станоје Бркић.

Уз све што од државе Србије већ стиже као подршка, за младе који овде остају и малишане који стасавају, један прерађивачки погон би, кажу, значио много.

А недалеко од Велике Хоче, као свети симбол и искра наде – опет се, после рушења, уздигло Зочиште.

Манастир Светих Козме и Дамјана, у коме се чувају њихове исцелитељске мошти, саграђен је у 14. веку, на темељима храма из шестог века.

„Ово је једина светиња, наша православна, где нису престали ни после 1981., ни после 1989., ни после 1999. да долазе Албанци, да траже помоћ за своје болести,“ истиче архимандрит Стефан, игуман манастира Зочиште.

И мада се, неретко, из комшилука чују псовке и претње, и иако је све теже опстати овде, усред Метохије, големе душе и велики људи још негују чокоте, који рађају царске плодове.

Извор:РТС

Фото: Архива КИМ

Pin It on Pinterest

Share This