Izaberite stranicu

На данашњи дан, 21. децембра 2006. године откривенe су мошти светог деспота Стефана Лазаревића у југозападном углу наоса цркве Манастира Манасија. Аутентичност је потврђена ДНК анализом. Стефан Лазаревић једна је од најбитнијих личности средњовјековне Србије и посебно српске културе. Син Кнеза Лазара, косовског мученика, владар и ратник, аутор је и неколико важних литерарних дјела, међу којима је несумњиво најбитније „Слово Љубве“ – дјело велике литерарне вриједности. Деспот Стефан запамћен је и као изузетно храбар ратник, како су то посвједочили и његови ратни супарници.

Син кнеза Лазара, деспот Стефан Лазаревић, познат и као Високи Стефан је у вријеме када је то било готово немогуће, успјешно балансирао између Османлија и Угара, значајно модернизовао и проширио Србију и због њене добробити својим наследником прогласио дугогодишњег ривала, сестрића Ђурђа Бранковића.

Када је на Косову пољу 1389. године погинуо његов отац и српски кнез, Лазар Хребељановић, нејаки дjечак Стефан Лазаревић имао је тек 12 година. Сазријевао је знајући да га чека пријесто и земља коју желе два велика царства, Османлијско и Угарско. Иако врло млад, храбро је проналазио начине да у најгорој ситуацији за Србију, дипломатски, лукаво и контроверзним поступцима заштити народ и његову територију коју је чак и проширио.

Вазалски положај у таквој ситуацији био је неизбјежан, али наметало се питање чији вазал постати у условима спољашњих напада и унутрашњег нејединства услед борбе са братом Вуком и сестрићима Бранковићима.

Како су се околности на османском пријестолу мијењале, мијењала се и политика коју је водио деспот. Међутим, битка код Ангоре је била пресудна  и за Стефана али и за Србију.

Бајазит је био заробљен, а Стефан је у повратку из Ангоре свратио у Цариград гдје му је византијски цар додијелио титулу деспота, највеће владарско звање Истока после царског.

На Османском пријестолу настале су несугласице, па је деспот увидио да је то прави тренутак да се окрене Угарској и вазалством према њој прошири Србију. Тако је добио Мачву и Београд, а касније и Голубац, Сребреницу и дио данашње Војводине са Земуном, Зрењанином и Бечејем све до Апатина.

Деспот је за само неколико година, обновио земљу. Градио је палате, цркве и школе, реформисао војску и законе о рударству и трговини, мудро располагао богатим рудницима у Новом Брду и Сребреници и учинио Србију највећим произвођачем сребра и једном од економски најстабилнијих земаља тадашње Европе.

Нарочито је интересантно да се у готово свим старим списима које помињу деспота, уочава опис његове физичке љепоте. Дубровчани су се обраћали Стефану Лазаревићу као „господару високом тјелесно и умно”, јер деспота описују као врло високог човјека а његова духовна и умна висина била је обогаћена љубављу према књижевности и лијепим умjетностима.

У својој задужбини, Манасији , Стефан је основао преписивачко-преводилачку Ресавску школу, опремио је изванредном библиотеком и у њој окупио учене људе. Лично је преводио дјела са грчког и латинског језика међу којима и дјела Платона, Арстотела и Питагоре. Свом биографу Константину Философу је наложио да изради граматику српског језика познатију као „Сказаније о писмених”.

Написао је и једно од најљепших дијела српске средњовековне књижевности „Слово љубве“ у коме се обраћа неименованој блиској особи са којом је у лошим односима. Сматра се да је та особа његов брат Вук који је као и Бранковићи желио власт и борио се против деспота на страни Турака, па тако и страдао.

Када га је стигла болест, деспот је још једном доказао своју ријетку владарску одговорност и мудрост. Свјестан да ће послије његове смрти настати раскол, предао је титулу свом дојучерашњем непријатељу, сестрићу Ђурађу Бранковићу са којим се измирио пред крај живота посредством Ђурађеве мајке, а његове сестре, Маре.

Овакав примјер владавине ослобођене сваке сујете и несебична посвећеност интересу своје земље сасвим је риједак. Због тога је деспот Стефан Лазаревић један од најцијењенијих српских владара.

 

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This