Izaberite stranicu

Новости у Цркви Светог Николе, на слави јединог живог православног храма у највећем граду на КиМ.

Моја кућа је на два корака одавде, али осим у овај православни храм, у овом граду више немам где да дођем, јер ми је све срушено и запаљено. Али сваки долазак у ову светињу ми представља душевну радост и даје ми снагу да издржим наредних годину дана, до идуће славе.

Овим речима Илија Трајковић (52), расељено лице из највећег града на Космету, описује долазак у Цркву Светог Николе у Приштини, једину живу православну светињу у граду, која је јуче обележила храмовну славу. Каже да га овај храм подсећа на све, да му значи готово колико и сам живот, јер овде се крстио, венчао, своју децу увео у веру… И да ће, док га служи снага, долазити на славу своје цркве. Када су морали у избеглиштво, он, супруга и троје деце су шест година провели у контејнерском насељу, а потом су добили стан у оближњем Лапљем Селу. Али и да живе негде још даље, каже, сигурно би долазио у Приштину на Светог Николу.

И Војислав Станојевић, овогодишњи колачар славе, радо долази у Цркву Светог Николе у Приштини. Каже да је колач и славско послужење, које је припремио уз помоћ Марије Митровић, супруге овдашњег свештеника Саше, наменио свим гостима, али и посветио својој покојној мајци која је живела надомак ове светиње, где су он и његов брат провели детињство.

– Неописива је радост доћи у цркву која се дигла из пепела и која наставља да чува трагове српства у овом граду. Управо због успомена на детињство и покојну мајку, али и светињу која је некада била препуна верника а њена порта пуна деце, морамо наставити да гајимо традицију и обележавамо славу у храму који је, упркос свему, оживео – прича Војислав, који је са групом расељених сународника у среду из централне Србије стигао на Литургију и донео колач и послужење за неколико десетина За Цркву Светог Николе везан је и Илија Стојановић из Матичана, који се у њој крстио. Иако живи у оближњем Преоцу, славски колач и даље сече у приштинском храму. А Срђан Пантић, један од малобројних повратника у родну Приштину, каже да би најрадоснији био када би светиња била пуна верника као када је он био дете.

– На овај велики празник позвао бих расељене да се врате у свој град, јер ова светиња вапи за верницима – каже Пантић, и подсећа да је у Приштини некада живело више од 40.000 Срба, док их је сада једва четрдесетак.

ОБНОВА И ЗАШТИТА

Манастир Светог Николе у Приштини порушен је и спаљен 1999. године, а потом докрајчен у мартовском погрому 2004. Захваљујући Епископу рашко призренском и метохијском г. Теодосију, обнова светиње траје већ десетак година, а у парохијском дому сада живе две свештеничке породице. Светињу обезбеђује косовска полиција, а током славе били су уочљиви и војници Кфора.

МАЛИ БИСЕР

Литургију поводом храмовне славе у Цркви Светог Николе служили су отац Саша Митровић, парох приштински, игуман Фотије из манастира Девине воде, отац Ненад Стојановић и ђакон Влајко Гођевац. Описујући храм Светог Николе као мали бисер у овом граду, игуман Фотије је у беседи захвалио верницима, а посебно расељенима на доласку, и позвао Србе да у што већем броју посећују ову светињу.

Извор: Новости

Pin It on Pinterest

Share This