Izaberite stranicu

Предавање протојереја-ставрофора професора доктора Дарка Ђога на тему: „Јединство Цркве, као задатак хришћанског постојања“ одржано је вечерас 16. децембра у Подгорици. Ово предавање у организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења је прво у низу предавања која ће се одржавати у крипти током Божићног поста.

Прота Дарко се на самом почетку свог обраћања посебно захвалио свештеном братству на позиву и вјерном народу на дивном дочеку и добром одзиву, исказавши посебну благодарност протојереју-ставрофору др Борису Брајовићу, некадашњем декану Православног богословског факултета у Фочи:

“Изузетна ми је част, а још више задовољство и срећа што сам вечерас овдје у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у једном специфичном контексту, јер лица која су ту, јесу лица која ме обавезују да свједочим истину и да свједочим храбро. То су лица драгих отаца и пријатеља, а сигурно најзаслужнији за моје упознавање са Украјном, Кијевом, Кијево-печерском лавром и што је поменути простор постао дио мога бића и мога доживљаја, оног ко јесам, јесте протојереј-ставрофор др Борис Брајовић који ме је тамо у априлу 2013. године и повео са собом.

У то вријеме смо били колеге на ПБФ-у “Свети Василије Острошки“ у Фочи. Отац Борис декан, био је изузетно љубазан, али и далековид и знао је да препозна у свом тадашњем студенту интересовање, не само неку површинску феноменологију неког словенског православља, већ и жељу да сагледамо изван црквених и политичких кулиса који су прилично често оно што видите када дођете у једну страну земљу, страни град. Зато, оцу Борису хвала на његовом присуству вечерас, а присуство свих вас обавезује ме, да још присније кажем, оно што имам да кажем, јер нисам дошао овдје међу публику, већ сам дошао међу браћу, оце, пријатеље да подјелим оно што у овом тренутку мислим и осјећам.“

Проф. др Дарко Ђога је свом излагању говорио о јединству Цркве, подсјећајући да новоформирана црквена структура у Украјни по самом начину постојања у себи носи конфликтни потенцијал:

“Питање јединства Цркве је сасвим очекивано да буде постављено као једно велико и конкретно питање. Превасходно као питање односа према оном изазову који тренутно пријети да угрози јединство цркве. А то је питање како ћемо се односити према Украјинској црквеној стварности послије овог такозваног објединитељског сабора и послије формирања нове црквене структуре, за коју унапријед знамо по самом начину њеног постојања да у себи носи један узнемирујући конфликтни потенцијал који ће бити изазов свему ономе што називамо Православном црквом.“

Он је подсјетио да Црква подразумјева у нуклеусу свога бића јединство, будући да је Црква та која је једна, која је у јединству:

“Међутим питање јединства Цркве је одувјек постављано баш на један начин који је подразумјевао да је на неким другим плановима изван плана тог великог црквеног јединства чини се да је на другим плановима јединство саморазумљив и свагдашњи појам. То јединство напросто јесте, то јест Црква. Она је та која је једна, која је у јединству.“

Отац Дарко се осврнуо и на то да Црква није метафизичка стварност која је унапријед дата, већ да је Црква у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети који од људи који је чине, који су у њој у тој црквеној заједници сабрани, управо чини Тијело Христово и храм Духа Светога:

“Усудио бих се да кажем да огроман дио проблема који данас видимо као проблем Цркве, као изазов јединству помјесних Православних цркава није невезан за то самоподразумјевање јединства унутар рецимо једне парохијске заједнице. Када год казујемо Никејско-Цариградски Симбол вјере ми подразумјевамо да су нивои казивања онога што притом исказујемо – исти. Подразумјевамо да метафизичко увјерење да Бог јесте Тројични Бог, да Бог јесте једносушност Оца, Сина и Духа на истом иметафизичком нивоу као када пред крај Символа вјере кажемо да вјерујемо у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Међутим, то је нешто што пропуштамо да видимо, док је Божије постојање изван нашег домашаја могућности да Бога промијенимо. Ми пред Богом стојимо и постојимо и можемо да прихватимо Његов загрљај или да тај загрљај одбацимо. Можемо да кроз читав живот усвојимо различите односе према Њему и да будемо грешници, а да у другом моменту опет попут блуднога сина вратимо се Оцу, са друге стране није Црква метафизичка стварност која је унаприје дата. Она је у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети и који од људи који су сабрани у име Божије чини Тијело Христово и Храм Духа Светога. Она нипошто није саморазумљива стварност која као таква јесте па је онда у њу само могуће се укључити или искључити. Тачније, управо такво разумјевање Цркве као једне у потпуности од нашег дјеловања независне метафизичке стварности чини се да је довело до проблема јединства какво данас имамо“, нагласио је прота.

Отац Дарко је даље указао и на разочарења која могу изазвати нејединство и отпадништво од црквене заједнице. Како је навео, стварност која не одговара нереалном очекивању намеће два избора по природи ствари: један је да одбацимо такву стварност и у њој не учествујемо или је прихватимо и схватимо да црквена заједница, као заједница људи, није заједница апсолутне хармоније и унапријед већ преображених људи:

“Људи када почну да долазе у Цркву, у њу врло често дођу очекујући једно идеално пројетковано стање. Дођу управо зато што сматрају да ће тамо наћи једну симфонију међуљудским односа, једну апсолутну хармонију, унапријед већ преображених људи. Један дио неофитског разочарења увијек долази када схватимо да ствар није таква. Како се углавном чини да можемо да одбацимо такву стварност коју можемо да прихватимо, али никако и да у њој учествујемо, људи онда или остану унутар Цркве и помире се са тиме да је све тако како јесте и не може бити другачије и да постоји оно људско лице, непреображено лице Цркве, или у потпуности одбаце стварност Цркве са том пројектованом сликом стварности.

Управо та редукованост, та сведеност човјекова у немогућности да мијења стварност цркве, да учествује у црквеном јединству, јесте нешто што је општа бољка Православне цркве данас. Мислим да што прије саопштимо то једни другима, што прије увидимо да јединство Цркве није дато, него задато, да јединствоЦцркве није никакво стање унутар кога Црква јесте, него непрекидни циљ и то тешко остварив циљ, коме сви треба да тежимо. Просто, што прије схватимо да је јединство Цркве неопходно остварити, а не у њему учествовати то ће и велике теме црквеног јединства тим прије бити излијечене’, закључио је протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого.

ПРЕДАВАЊЕ ПРОТОЈЕРЕЈА-СТАВРОФОРА ПРОФ. ДР ДАРКА ЂОГА

Борис Мусић

Pin It on Pinterest

Share This