Izaberite stranicu

На данашњи дан, 13. децембра 1545. године почео је са радом Тридентски концил.

Екуменски сабор, на којем је до краја изграђен статус римокатоличке цркве као догматске, противреформацијске, милитантне установе с папом-аутократом на челу, с прекидима је засједао до 1563. године. На основу закључка овог скупа вођен је противреформацијски покрет који је довео до Тридесетогодишњег рата између прокатоличких и протестантских снага у Европи (1618-48. године).

Тридентски сабор је деветнаести екуменски сабор Римокатоличке цркве. Одржан је у раздобљу од 1545. године до 1563. године у Триденту (данашњи Тренто у Италији), као одговор на теолошке и еклисиолошке изазове које је поставила Протестантска реформација. На овом је сабору потврђено учење Римокатоличке цркве о спасењу, сакраментима, библијском канону, а након њега уједначен је начин слављења мисе у цијелој Римокатоличкој цркви.

Након што је папа Лав X објавио папинску булу, Мартин Лутер је спалио тај документ и затражио да се сазове општи сабор. Њемачки земаљски сабори придружили су се  том захтјеву, а идеју је подржавао и Карло V као начин поновног уједињења и примирења сукоба око Реформације.

Ипак, папа Павле III увидио је да није више ријеч само о неколико протестантских проповједника, него да су и различити кнезови и остали владари прихватили нове идеје. Зато је желио да сазове сабор, али кад је то предложио кардиналима, наишао је на једногласно одбијање. С обзиром да је Карло V инсистирао да се сабор одржи, папа га је сазвао првобитно у Мантови, а потом у Тренту. У то вријеме је то био слободан град Светог римског царства с кнезом-бискупом на челу.

Тридентски сабор имао је два главна циља: да ријеши питање протестантизма и да подстакне обнову у Римоатоличкој цркви.

Већина учесника сабора је жељела да се осуди протестантско учење, и да дефинише доктрину Римокатоличке цркве у свим тачкама које су биле доведене у питање.

Обнова је требало  да се постигне уређивањем црквене дисциплине и управе. Сабор је донио одлуке како би се сузбиле неке од најочитијих злоупотреба, а увео је и реформу у питању дијељења опроста, што је било једно од главних питања на почетку Реформације. Исто тако, донијете су одлуке о обнови свештеничког живота, о школовању клира, о обавези бискупа да борави у својој бискупији, и о забрани двобоја. Иако је неколико учесника показивала умјерену наклоност према ставовима реформатора о првенству Светога писма и о оправдању самом вјером, сабор ни у чему није изашао у сусрет протестантима.

Одлучено је, тако, да Црква има посљедњу ријеч у тумачењу Светог писма, а хришћанин који се не би придржавао црквеног тумачења могао је бити проглашен јеретиком. Библија и црквена предања равноправни су извори објаве.

Противећи се Лутеровом учењу о спасењу само по вјери, сабор је нагласио да се до спасења долази вјером и дјелима. Такође је одлучено да су опрости исправни изрази вјере.

Папа Пије IV је потврдио одредбе сабора и створио комисију за њихову примјену. Декрети сабора у Триденту представљају потврду непопустљивости Римокатоличке цркве по питању догме. Црква је одбацила било какав договор по питању транссупстанције, целибата и људских дјела.

Одлуке сабора било је тешко спровести. Протестантизам се проширио кроз цијелу земљу. Сјеверна Њемачка је била цијела протестантска, Рајнска област је била под великим утицајем а у Баварској су проповиједали лутерански свештеници.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This