Izaberite stranicu

На данашни дан, 01. децембра 1918. године  регент Александар Карађорђевић објавио је у Београду прокламацију о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца у истоимену краљевину.

На дан 26. новембра 1918. године , одлукама Велике народне скупштине у Подгорици, краљевина Црна Гора је одлучила да се безусловно сједини са краљевином Србијом.

Србија и Црна Гора међународно признање независности добиле су, на Берлинском конгресу у јулу 1878. године, у вријеме када је на нашој планети укупно било мање од тридесет независних држава. Стицање независности било је резултат заједничких напора у ратовима с Турцима, гдје је, обновљена нада да ће се Босна спојити са Србијом, а Херцеговина са Црном Гором.

Старањем Аустро-Угарске, велике силе која је изашла као главни добитник из заплета изазваног Источном кризом, Црна Гора и Србија остале се, упркос почетним војним циљевима, географски раздвојене рашко-полимском облашћу, без жељеног територијалног споја све до Балканских ратова. Побједама балканске коалиције је, с изузетком малог појаса између Једрена и Цариграда, коначно била збрисана османска власт на европском тлу. Србији је, у остварењу историјске мисије запало да ослободи и присаједини сјеверну рашко-полимску област и Косово с призренским Подгором, а Црна Гора да ослободи полимски крај и Метохију с градовима Пећ и Ђаковица. Двије су се савезничке војске састале у Полимљу, свјесне значаја побједе која је отварала пут повратку дуго сањаном заједничком животу у једној државној заједници, као у доба Немањића и српских деспота Лазаревића и Бранковића.

Међусобне односе између народа у Србији и Црној Гори, веома срдачне и братске без остатка, повремено је нарушавала само и једино династичка суревњивост, као резултат борбе око првенства за уједињење Српства. Док су Свети Петар Цетињски и Карађорђе, затим Његош и кнез Милош Обреновић, а посебно кнез Александар Карађорђевић и Илија Гарашанин у братској сарадњи са Његошем чинили све да се српске снаге саберу око светога циља националног уједињења, није, у том раздобљу, било спора да ће, кад се сједињење спроведе, династија из Србије имати свјетовну власт, а цетињски владика духовну власт српскога патријарха на пећком трону. Наследник првога црногорскога књаза, Данила, књаз Никола био је, премда свјетовни владар, спреман да се одрекне првенства на српски престо у корист кнеза Михаила Обреновића

Тек су односи с два последња Обреновића у књазу Николи пробудили жељу да се, као представник старије српске династије, сам стави на чело српског покрета и будуће уједињене српске државе. Династичко ривалство стално је тровало међудржавне односе, а страни посланици, прије свих аустријски, непрестано су настојали да, продубљивањем размирица, спријече образовање јединственог српског фронта који би се усредсредио на Босну и Херцеговину, на Стару Србију, на Војводину; књаз Никола је ипак, за владе краља Александра Обреновића, послије међусобног помирења, био у Београду дочекан као нови Обилић, уз помпу какву пријестоница Србије никада касније није приредила ни једној другог, ни домаћој ни страној, крунисаној глави.

Када је 1903. године, погибијом последњег краљевског пара из дома Обреновића у официрској завјери пријесто у Београду изненада остао упражњен трон Србије је припао Николином зету, кнезу Петру Карађорђевићу, унуку Вождовом, а престолонаслеђе Николином унуку од кћерке Зорке, Александру, рођеном на Цетињу – краљевићу којега су у Београду, због његових навика и карактерних особина, углавном и доживљавали као аутентичног Црногорца.

Сједињење двије српске краљевине – једне у Подунављу, а друге у Приморју – како их је назвао књаз Никола – било је, у форми реалне уније, предвиђено 1914. године, када су започети први преговори. Заједничка војна и политичка сарадња Србије и Црне Горе у Првом свјетском рату, све до заједничког слома крајем 1915. године и почетком 1916. године, показала је да снага српског оружја, упркос почетним неспоразумима, у сукобу с вишеструко надмоћним непријатељем, може да пружи задивљујуће резултате. Битке на Церу, Колубари и на Мојковцу, стале су у ред великих побједа у претходним столећима, на Мартинићима и Крусима, на Мишару и Иванковцу, на Грахову и Шуматовцу, све до битке на Куманову 1912. године, када је коначно, како се свуда сматрало, било „освећено Косово“.

Херојски отпор, у одсуству спољне помоћи, завршио се окупацијом Србије, падом Ловћена, и „албанског голготом“ србијанске војске.

Уједињење је спроведено, после побједоносног продора савезничких снага, у чијем су саставу, као војници у србијанским трупама, били и многобројни црногорски добровољци, од бивших војника краља Николе до добровољаца из Јужне и Сјеверне Америке. У Црној Гори је на таласу општег одушевљења, кренуо политички покрет за уједињење са Србијом.

Огромна већина народа у Црној Гори је, преко својих угледних изабраника, с много аутентичног ентузијазма, 26. новембра 1918. године изгласала безусловно сједињење са Србијом. Присталице краља Николе, уз финансијску помоћ италијанских официра, покушали су, безуспјешно, да оружјем оспоре ново стање и краља Николу врате на пријесто.

Уједињене у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. године Краљевина Југославија), образовано под скиптром краљевског дома Карађорђевића, Србија и Црна Гора нашле су се, први пут послије доба деспота Ђурђа Бранковића, у заједничкој, слободној држави. Снови предака били су остварени.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

Pin It on Pinterest

Share This