Izaberite stranicu

На данашњи дан,  29. новембра 1939. године је рођен Матија Бећковић, у Сенти. Основну школу завршио у селу Веље Дубоко, ниже разреде гимназије у Колашину и Славонском Броду, а вишу гимназију са матуром у Ваљеву. Отац Матијин, Вук Бећковић, официр војске Краљевине Југославије, 1944. године гине у Словенији.

Школске 1958/59, године уписао се на Филолошки факултет у Београду на групу за југословенску и општу књижевност.

Бећковићеви прозни и поетски текстови приређивани су за позориште и извођени на домаћим и страним сценама. У Народном позоришту у Београду је 1978. године изведена „Међа Вука Манитога“, а потом монодраме „Рече ми један чоек“ и „Не знаш ти њих“.

За своје пјесништво Бећковић је добио награде: Милан Ракић, Октобарску, Седмојулску, Змајеву, Дисово пролеће, Беловодску розету, Златни крст кнеза Лазара, Равногорску, Стефан Митров Љубиша, Велику Базјашку повељу, Одзиви Филипу Вишњићу, Библиос, Награду Вукове задужбине, Његошеву награду, Жичку хрисовуљу итд. За члана САНУ изабран је 1991. године.

Његова супруга се звала Вера Павладољска (њој је посветио једну од његових најпознатијих пјесама) и са њом има ћерке Људмилу и Ољу.

Написао је:

Вера Павладољска

Метак луталица

Тако је говорио Матија

О међувремену

Че – Трагедија која траје

Рече ми један чоек

Међа Вука Манитога

Леле и куку

Служба Светом Сави

О Његошу

Чији си ти мали

Косово најскупља српска ријеч

Ћераћемо се још,

Кад будем млађи

Постоје људи који тако вјешто баратају ријечима да их је милина слушати. Слушате их и уживате јер вам је важно шта причају и како то чине.  Један од њих је и Матија Бећковић.  Он је велики пјесник, још већи оратор.

Вера Павладољска је моја прва поема, и моја прва љубав. И не знам баш много оних који су се оженили својом првом љубављу. Помјешали су се живот и поезија. А поезија је мој живот, и моја прва и последња љубав, збори о себи Матија.

Његове ријечи се, као и његова поезија, слушају и памте.

„Срби у Хрватској су остаци закланог народа“ рекао је Матија.

„Косово је најскупља српска ријеч“…објаснио је лаконски и запитао се у име читавог народа:

Ако је њихово, зашто нам га отимају, а ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This