Izaberite stranicu

У сарадњи са Генералним конзулатом Србије и ЈУК „Херцег фест“, Матица Боке је у фоајеу дворане „Парк“ приредила предавање “Поморци из Боке у борби за ослобођење и уједињење” и пројекцију документарног филма РТС “Заборављени адмирал Ернест Трубриџ”.

Поздрављајући присутне у чијим редовима је био и конзул Србије, Зоран Дојчиновић предсједник херцегновске подружнице Матице Боке, Мирко Мустур је истакао да је „побједа у Првом свјетском рату најзначајнији догађај јер у њему није било поражених Срба, за разлику од Другог свјетског глобалног сукоба“.

Херцегновски публициста Небојша Рашо је у свом предавању истакао да су кроз цијели деветнаести вијек поморци из Боке били су носиоци народног препорода и борбе за слободу и да су родољубље показивали са мачем у руци или помажући просвјетни и културни рад:

„Велики број Бокеља у рату Грчке за независност од Османског царства 1821. до 1829. са својим бродовима стао је у на страну православне браће. Мато Мрша, Марко Радуловић, Шпиро и Драго Поповић, Васо Брајовић и други.

Марко Ђурковић из Рисна, пријатељ књаза Николе Петровића и Михаила Обреновића залагао се за вријеме Бокељског устанка да се сазна истина о дешавањима у Боки и користећи углед који је стекао као поморски капетан дошао је до Цара којем је изложио друго виђење ствари.

Капетан Видо Каменаровић из Доброте испред Славјанске читаонице а поводом пружања помоћи херцеговачким устаницима и црногорске објаве рата Османском царству упутио је 17. децембра 1875. телеграм књазу Николи:  Доброћани, сусједи заслужној Црној Гори, усхићени срцем вапе; у добар час књаже засијао мач у твојој витешкој десници. Нека се већ скрше ланци сужњи наше браће и понови по теби српска слава.

Имена бокељских бродова показатељ су жеље за уједињењем. Тако су Андрија Стојковић из Херцег Новог, Шпиро Гопчевић са Пода и Никола Камилић из Баошића сувласници једрењака Црногорац саграђеног 1827, Доброћани Антон Радоничић, Филип и Стејепан Томић сувласници су једрењака Славјански саграђеног 1842, Филип Луковић са Прчања власник је једрењака Цетиње саграђеног 1850, Ана Трипковић из Доброте је власник једрењака Скендербег саграђеног 1829, Шпиро Радуловић из Мула власник је Славјанке саграђене 1868, Божо Матковић са Прчања и Ђорђе Милиновић из Мориња сувласници су једрењака Обилић саграђеног 1870, док је Симо Милиновић из Херцег Новог власник једног од последњих бокељских једрењака дуге пловидбе Србија.

Од првог Српског рјечника 1818. чији су пренумеранти били новски капетани Јован Матишоровић и Петар Обиловић помагали су издавање многих часописа и књига, отварање школа, оснивање фондација за сиромашне и подизање храмова.

Бокељско поморство је почетком 20. вијека било само блиједа сјена некада чувене и бројне поморске флоте. Ипак неколико Бокеља је и у Првом свјетском рату на мору осветлало образ својих предака.

Међу првим жртвама војног суда стрељани су 17. септембра 1914. на Шпањоли капетан пароброда Радијус Филип Хаџија и први официр Паштровић Милан Срзентић. Предњак Соколског друштва Душан Силни из Дубровника, Милан Срзентић, желио је пребјећи у црногорску војску. Међутим чим су дошли у Боку неки чланови посаде су га пријавили да је говорио против Аустро-Угарске и он је изведен пред војни суд и осуђен на смрт. Без истраге и оптужнице осуђени су на смрт за један дан. Капетан Хаџија је осуђен само зато што је узео у одбрану Срзентића и приказао га као доброг држављанина који се не бави политиком. Осуђени су вођени на губилиште у поворци уз пратњу изрода којих увијек има. Спровод им је био живима преко пјаце а убили су их на Чела иза Лепетића, записао је Јово Секуловић. Милан Срзентић је пред ископаним гробом стргнуо мараму са очију и пред упереним аустријским цијевима викнуо: „Пуцајте крволоци, живјела Србија.“ Срзентићеве ријечи изречене у очи џелатима прочуле су се и преносиле од човјека до човјека, још за вријеме рата. Његову јуначку смрт опјевао је Војислав Илић млађи пјесмом Како умире Далматинац.

Славомир Желалић из Бијеле пловио је на трговачким бродовима као други бродски официр. Међутим, даљу каријеру му је прекинуо рат. Мобилисан је у аустроугарску војску и послат на Италијански фронт, гдје је, након рањавања, заробљен. Потпоручник Желалић је био један од бивших аустроугарских официра интернираних у Ноћера Умбри који се 5. јула 1918. године обратио италијанској влади са молбом да им се дозволи одлазак на Солунски фронт. Као добровољци служили су и поморци Даро Пасиновић из Доброте и Јозо Матковић из Ластве.

Али на самом почетку рата један Бокељ одиграо је важну улогу у уништењу њемачке ескадре. Капетан Илија Дамјановић из Лепетана пловио је на бродовима компаније Михановић. Чертвртог децембра 1914, пловећи на броду Равсон каналом Бигл јужно од острва Пиктон, значи на самом југу Огњене земље уочио је дим са неколико бродова. Била је то њемачка источноазијска ескадра адмирала фон Шпеа која је покушавала да се пребаци у Атлантик након што је у близини чилеанске луке Коронел поразила слабију британску ескадру. Дамјановић је наставио пловидбу и у каналу Ле Мер сусрео британски брод који га је зауставио. Сигналним заставицама Британци су поставили питање да ли су примјетили ратне бродове. Дамјановић је описао мјесто сусрета и правац којим су кренули што је Британцима, који су били жељни освете због пораза код Коронела, било довољно. У бици код Фокланда 8. децембра Нијемци су претрпјели катаљстрофалан пораз. Изгубили су 2 оклопна крсташа, двије лаке крстарице а два транспортна брода су заробљена, док британци нису имали губитака у бродовима. До краја рата Дамјановић је пловио између Јужне Америке и Француске, гдје се једном приликом сукобио са њемачком подморницом коју је успио да оштети поготком из бродског топа. Дамјановић је радио на Уједињењу кроз друштва Србија и Југословенска народна одбрана. На предлог Мирка Комненовића одликован је орденом Белог орла 5 степена за допринос у стварању краљевине СХС.

Крсто Бргуљан са Прчања  мобилисан је 1. августа 1914. године и послат у аустроугарску ратну морнарицу. Испит за капетана дуге пловидбе положио је усред рата (1916). Пловио је на више ратних бродова, да би затим био распоређен на торпиљарку У-11. Торпиљарка У-11 била је стационирана у Шибенику гдје су Бргуљан и чланови посаде, југословени, почетком октобра 1917. савладали остале официре и чланове посаде и отпловили у непознатом правцу. Завјереници су искористили испловљавање из луке наређено за 5. октобар у пет сати изјутра у циљу праћења једне њемачке подморнице кроз минске запреке на путу од Боке Которске до Пуле. Торпиљарком, која је имала двадесетак чланова посаде, командовао је Нијемац поручник бојног брода Хајнрих Зимел… План о бијегу су, по свој прилици, сковали морнар прве класе Србин из Окучана Петар Гвоздић, торпедни мајстор Словенац Фрањо Донат и помоћни кормилар Чех Вацлав Петрла. Са јарбола је непосредно пред пристајање на италијанску обалу скинута аустроугарска ратна застава, а постављен је унапријед припремљени бијели стољњак… Торпиљарка је око девет сати истог дана пристала уз италијанску обалу код мјеста Порто Реканати, гдје су официри и нејугословенски чланови посаде искрцани као заробљеници, а остали су торпиљарком продужили до Анконе. Други официр са торпиљарке У11 Крсто Бргуљан нашао се у групи добровољаца која се 5. јула 1918. обратила италијанској влади са молбом да јој се дозволи одлазак на Солунски фронт. На њихову молбу је позитивно одговорено, па је као добровољац стигао у Солун.

Ришњанин Петар Шпаровић пловио је на бродовима аустроугарске трговачке морнарице. Након што је брод на којем је пловио 1916. године склоњен у луци тада још неутралне Аргентине, искористио је прилику да се пријави у србијанску војску. Септембра 1917. распоређен је у Бродарску команду, а повјерена му је команда над бродом Србија. Као пјешадијски поручник стигао је у ослобођени Београд и преузео старање о заплијењеном пловном парку који се налазио у Чукаричком рукавцу. На брод Србија распоређен је као заповједник и Љубомир Гопчевић из Ораховца који је у августу 1916. као добровољац стигао на Солунски фронт.

Након преласка Албаније Српска војска купила је 7. марта 1916. стари грчки торпиљер «Паксо» дужине 23 метра ширине 4 метра. Овај први ратни српски и југословенски брод преименован је у «Србија». Љубомир Гопчевић је у својој аутобиографији записао: Србија је вршила локални саобраћај за потребе српске војске, а на њој су боравили и и чланови српске владе и Југословеснког одбора. Био је то први српски ратни брод на мору под државном заставом Краљевине Србије. Застава је била толико велика да је додиривала море својим доњим крајем, на негодовање италијанских војних власти, обзиром на то да српска застава на мору није била међународно призната. Брод је имао мали топ на прамцу, два митраљеза и био је љубимац војника, а посебно бродара». Кртољани поморци који су радили на Суецком каналу пријавили су се као добровољци и распоређени су на брод Србија. Били су то Илија и Марко Антовић, Радивоје Барбић, Нико Ђиновић, Шпиро Јокић, Ђуро Перичић, Иво, Лука, Ђуро и Илија Старчевић. Бродом је командовао и Милан Петровић из Будве. Брод Србија по завршетку рата завршио је у Боки гдје је исјечен у тиватском Арсеналу.

Кртољанин Јован Барбић је 1915. положио испит за капетана дуге пловидбе и мобилисан је у аустроугарску војску. Послат је на фронт према Италији, гдје је успио препливати Сочу и прећи на италијанску страну. Како му није било дозвољено да оде на Солунски фронт, прихватио је понуду да ступи у италијанску морнарицу. Службујући на једном мањем броду који је чувао италијанску обалу, пребјегао је једне ноћи у Бриндизију на француску фрегату. Међутим, Французи су га испоручили Италијанима, па је постојала пријетња да му се суди као дезертеру. Од тога га је спасила реакција Југословенског одбора, па је упућен у заробљенички логор Ноћера Умбри, гдје се пријавио као добровољац за Солунски фронт. Као понтонирац прикључио се завршним борбама за ослобођење Србије. Учесник је априлског рата 1941. Убијен је од усташа исте године.

Александар Лесо Русовић, рођен у Србини, одселио се у Јужну Америку гдје се бавио поморством. Према штурим успоменама својим бродом превозио је робу и људство за потребе војске Краљевине Србије. На жалост мало је сачуваних података о његовом раду.

На жалост и на нашу срамоту о овим поморцима се мало зна. Више знамо о побуни морнара који са су се побунили само због свог лошег материјалног стања. С друге стране ови поморци из Боке одрекли су се свих привилегија и из патриотских разлога ступили су као добровољци ризикујући поред живота и животе својих породица“, казао је Небојша Рашо у оквиру предавања “Поморци из Боке у борби за ослобођење и уједињење” .

У дворани „Парк“ након предавања приказан је филм „Заборављени адмирал – Ернест Трубриџ“.

Предраг Николић

Pin It on Pinterest

Share This