Izaberite stranicu

Нова украјинска православна црква биће формирана у децембру, објавио је васељенски патријарх Вартоломеј. Патријарх московски Кирил упозорава да се због такве одлуке православље суочава са највећим сукобом у последњих неколико стотина година. О одлуци првог међу једнакима у православном свету и како ће се то одразити на положај СПЦ у Македонији и Црној Гори, говори професор православне теологије Дарко Ђого.

Када је васељенски патријарх Вартоломеј поручио да ће украјинској цркви дати аутокефалност, додао је да Васељенска патријаршија има право да реши црквено питање у тој земљи без учешћа Москве. Руска црква одмах је прекинула све односе са Цариградом. Одлуку првог међу једнакима у православном свету поздравио је украјински председник. Петро Порошенко је поручио да је аутокефалност цркве питање суверенитета и националне безбедности Украјине.

У Украјини данас постоје три православне цркве, али је само једна канонски призната – то је Украјинска православна црква Московског патријархата, која је под јурисдикцијом Руске православне цркве. На њеном челу је митрополит Онуфрије.

Осим ње, у Украјини делује канонски непризната Украјинска православна црква Кијевског патријархата, на чијем челу је Филарет (Денисенко).

Постоји и Украјинска аутокефална православна црква, такође канонски непризната, на чијем челу је Макарије. И Филарет и Макарије раније су били рашчињени. Сада васељенски патријарх најављује њихову рехабилитацију.

Кад је васељенски патријарх покренуо процес давања аутокефалије, он заправо није мислио ни на једну од ове две цркве, да ли сада иде у правцу стварања неке нове украјинске православне цркве?

„То је оно што је најављено из Цариградског патријархата, да они желе да направе нову структуру. Оно што је нетачно у њиховој најави, то је да ће они ујединити све комплетно украјинско православље, дакле и канонску Украјинску православну цркву Московског патријархата и ове две расколничке. Цариград најављује прављење једне нове структуре, које ће се састојати од тзв. Кијевског патријархата и од тзв. Украјинске аутокефалне православне цркве. Они су их већ вратили у канонско општење. Филарет (Денисенко) је након прављења раскола најпре рашчињен ’92. године, а затим предат анатеми ’97. године, и да историја буде најзанимљивија у овом моменту, управо патријарх Вартоломеј је то примио к знању и чак обавестио Московску патријаршију да ће спроводити саборске одлуке Москве. Тако да имате заправо помало парадоксалну ситуацију, да човек који је пре 20-ак година прихватио одређене одлуке, чак их поздравио, данас је потписао одлуке које негирају сопствено прихватање. А оно што је питање над свим питањима је на који начин ћа та нова структура уопште бити могућа? Цариград се тренутно поставља као неко ко може то да реши, а украјинска држава врши притисак на обједињавање, али бих напомено да су у последњих 15 година све украјинске власти покушавале, и мимо цариградске иницијативе, да направе обједињавање тзв. Кијевског патријархата и тзв. Украјинске аутокефалне православне цркве и нису успели, а ту постоји један проблем што Филарет не жели да буде било шта друго него патријарх, а врло тешко да ће му и Цариград дати тај статус.“

Патријарх Вартоломеј је рекао да Цариград има право да реши украјинско црквено питање без учешћа Москве и помиње документ из 17. века којим је, лаичким речником речено, дао Москви право да се брине о територији Украјине, они сада повлаче тај документ и кажу – ми смо одговорни за територију Украјине.

„То повлачење докумената поставља и нека много дубља питања – да ли је могуће историју вратити у некакву тачку која вама одговара? А притом имамо реалије које апсолутно нису исте, чак територија Кијевске митрополије која је тада постојала апсолутно није идентична ни са територијом Украјине, ни са територијом Кијевске митрополије, која сада постоји. А онда се поставља питање да ли онда било који документ из прошлости може да се поништи? Да ли документ о аутокефалији Српске православне цркве из 1920. године може да се поништи? Пре четири месеца Вартоломеј је још увек признавао Украјинску православну цркву, канонску, њене представнике, митрополита Онуфрија… Шта се то догодило у последња четири месеца, осим геополитичких дешавања и унутар украјинских дешавања, што би у црквеном смислу мотивисало неког да донесе такву одлуку?“

Да ли би ово могло да се одрази на Македонију, македонске власти су, слично украјинским властима, писале Вартоломеју да одобри аутокефалију Македонској православној цркви, која је непризната још од 60-их година прошлог века, тражило се од бугарске цркве да постане мајка црква, може ли принцип који је важио у Украјини васељенски патријарх да примени у Македонији?

„Ако бисмо погледали тумачење, како се Цариградски патријархат постављао, испада да има право да било кад, на било који начин, примени било који принцип, мада је Цариградска патријаршија, осећајући бојазни Српске православне цркве, дала једну изјаву у којој је рекла да упућује цркву у Скопљу да проблем решава пре свега са Српском православном црквом, а подсетио бих да је Иларион у једном недавном интервјуу рекао да је и став Руске православне цркве да је питање тзв. МПЦ саставни део СПЦ. Има ту један проблем, Петро Порошенко експлицитно каже – питање цркве је питање националне безбедности Украјине и зато то радимо. Филип Вујановић се својевремено бавио црногорским црквеним питањем опет тражећи од Цариграда одређене уступке које није добио, решавајући црногорско идентитетско питање. Тзв. Македонска православна црква данас тражи неког саговорника, јасно је зашто националне олигархије нових земаља то желе да ураде, али је право питање да ли је сад православна црква банкарско тржиште и да можете да дођете на један шалтер, па нисмо ништа добили, а онда на други шалтер, па ћемо на трећи, па неко има монопол. Проблем је у пристајању помесних цркава да буду некакве експозитуре и да запримају такве ствари, то је ипак новост у православној цркви јер је постојало вековима некакво канонско устројство.“

Поменули сте Црну Гору, занимљиво је што је поглавара канонски непризнате Црногорске православне цркве Мираша Дедеића рашчинио управо васељенски патријарх.

„Ту имамо неколико занимљивих ствари, најпре тачно – био је рашчињен, Митрополија црногорско-приморска је чак објавила његово писмо патријарху Павлу у коме каже да је његов сукоб са Цариградом наступио због његових просрпских националистичких активности у Риму, па се то није свидело Грцима… али је на крају та авантуристичка личност отишла једним потпуно другим правцем. Оно што је занимљиво за Украјину и тзв. ЦПЦ то је да су Филарет (Денисенко), и такозвани Алтернативни синод Бугарске православне цркве, дакле један раскол који постоји у Бугарској, заједно са Мирашем, чинили неку врсту ‘неканонског интеркомунија’. Имали сте ситуацију да су Филарет, Мираш Дедеић и тај синод бугарске цркве паралелно деловали, тако да сте на Цетињу за Лучиндан, где је деловао Мираш, увек могли да видите неког украјинског епископа, и неког из Бугарске, а на овим литијама у Кијеву који је организовао Филарет увек је био или сам Мираш или неко од његових… СПЦ је рекла је да неће признати, нити може признати, да се некоме врати чин, напросто ми не можемо да признамо неког ко је до јуче служио са Мирашем Дедеићем, да може сутрадан да уђе у неку српску цркву. Поставља се питање на који начин Цариград мисли да ће његово решавање у Украјини моћи уопште бити примљено у некој од православних цркава.“

Каква је позиција СПЦ, она не сме да се опредељује ни за једну страну, васељенски патријарх је историјски најважнији, први међу једнакима у православном свету, а Московска патријаршија је најмоћнија, има највише верника?

„Не само што не смемо, нас обавезује чињеница да јесмо и геополитички и народно и на сваки начин неко средиште, у контакту смо и са хеленским, грчким православљем, а са друге стране део смо словенског света и природно и братски повезани са Руском православном црквом. СПЦ је назвала принцип решавања проблема у Украјини неканонским од стране Цариградске патријаршије, а не треба ни поистовећивати ту патријаршију са Вартоломејом, чини ми се да и у оквиру грчког православља имате гласове који опомињу да су ти потези деструктивни, контрапродуктивни… и то је добро, оно што се предвиђало да ће доћи до некакве велике поделе на словенско и грчко православље, до тога, чини ми се, ипак неће доћи, него до једног здравог промишљања. Оно што је код Цариграда очигледно, то је, чини ми се, геополитички притисак који их тера да се понашају на начин који је самом Цариграду до пре два месеца био потпуно неприхватљив, нпр. потписивање протокола између председника Порошенка и патријарха Вартоломеја, где се патријарх Вартоломеј ставља у функцију некаквог извођача радова за Украјину, а онда Украјина даје један манастир, то је нешто што то да сте пре два месеца питали људе који су били процариградски расположени њима би се чинило да је тај став недостојан првог међу једнакима.“

Шта је са Светом Гором, она је под јурисдикцијом васељенског патријарха, и директна последица овог сукоба Москве и Цариграда је да је московски патријарх Кирил забранио руским верницима да се причешћују у манастиру Пантелејмон на Светој Гори. Какве би могле да буду последице по Хиландар?

„Тренутно Хиландар остаје у статусу који јесте, али чини ми се да у том дипломатском маниру који је почео да влада и са стране Цариграда и том владавином докумената, чини ми се да се помало и у Московској патријаршији губи осећај за реални живот, па сад дипломатски реципроцитет захтева да се нигде и ни са ким не служи и не причешћује, укључујући и Свету Гору. Света Гора је увек била издвојена по свему, по свом духовном бићу, по томе шта и ко она јесте, и мислим да се ту помало показује нека врста пренагљености, колико год да разумем реакцију Московске патријаршије и лично сам везан, јер често идем у Украјину.“

Kадa је васељенски патријарх Вартоломеј покренуо процес давања аутокефалије украјинској цркви, водећи људи СПЦ су упозорили да то може да буде увод у највећи раскол у православном свету, који може да се упореди чак и са Великом шизмом из 1054. године. Где смо данас и да ли је тај процес неповратан?

„Као и 1054. године, поред црквених правила, једну улогу ће сигурно одиграти и геополитика, јер можемо да видимо да неке велике силе учествују бар у конструисању воље за раскол. Ја не бих у потпуности негативно гледао на будућност, мислим да и даље постоји здраво тело у свакој од помесних цркава, и не мислим да је тај процес отишао у потпуни неповрат и да оно што је тренутно стање може да траје много. Мислим да ћемо пре доћи до неког решења него до неког цементирања, зато што ипак теолошке, културолошке, лингвистичке разлике између помесних цркава данас нису тако велике колико су биле између Запада и Истока 1054. године, када сте имали једну потпуну самосвест о два раздвојена света.“

Извор: РТС

Pin It on Pinterest

Share This