Izaberite stranicu

Поводом Дана Његошевих разговарали смо са Наталијом Владимировном Лукином, балканологом из Москве које је говорила о везамa Петра Другог Петровића Његоша и Русије.

Какве су биле везе владике Рада с Русијом?

Може се рећи да је владика био везан с Русијом од самог почетка своје владавине. На свом положају Петар Други Петровић Његош се суочио са потешкоћама – анархијом у земљи, непријатељским сусједима, политичким противницима. И ради успостављања реда Петар Други је затражио помоћ од Црногораца који су живјели у Русији, Ивана Вукотића и његовог рођака Матеја Вучићевића. Они су блиско сарађивали с владиком, нудили руској влади разне пројекте у циљу ширења територије Црне Горе и њене модернизације под покровитељством Русије.

Године 1831. с доласком из Русије И. Вукотића и М. Вучићевича ситуација у сфери државне управе претрпјела је радикалне измјене. У Црној Гори је успостављен највиши судско-административни орган – Сенат, на чијем челу је био И. Вукотић, а М. Вучићевић је постао вице-предсједник. Након успостављања Сената успостављена је гарда (нека врста војно-полицијске службе), а започеле су и реформе у области законодавства.

Међутим, Петру Другом је био потребан новац и спољна подршка за наставак његовог реформског рада. Владика је одлучио да пође у Русију, гдје му је, поред осталог предстојало рукополагање у чин епископа. Притом он се надао да ће руска помоћ, поред осталог и финансијска, ојачати његову власт у земљи, пошто су његови поражени политички ривали иза себе оставили присталице. У августу 1833 г. Петра Други је стигао у Петербург, гдје су у званичним круговима очекивали његов долазак. Николај Први и Синод сложили су се да он буде рукоположен у епископа, без обзира на младост. Тада је имао двадесет година. Међутим, пошто је у том периоду Русија била заинтересована за мир како са османском Портом тако и с Аустријом, захтјев владике за службено покровитељство Црне Горе био је неизводљив, али је руски изасланик у Цариграду, Бутењев, бранио интересе Црногораца пред османском владом у било којој прилици, понекад и на своју штету. Помагао је и личним средствима.

Из Русије је владика донио не само ријечи подршке за свој народ и политику коју је водио у земљи, већ и књиге, богослужбене утвари, и чак штампарију. Поред тога, Петру Другом је уплаћена субвенција за развој културе и образовања и за сиромашне.

Средства која је добио у Русији искоришћена су за изградњу школа, за штампарију и такође за стварање државног апарата. Међутим, 1834. године односи владике с И. Вукотићем и М. Вучићевичем због покушаја формирања алтернативног центра власти, веома су се погоршали, и Његош је Вукотића и Вучићевића вратио у Русију. Вукотић је и по повратку клеветао Петра Другог и његове подухвате, увјеравајући руско руководство у погрешност Његошеве политике, тражио да се не вјерује информацијама добијеним од њега, тврдио да породица Петровић Његош не ужива подршку у народу и тако даље.

Пошто владичина молба о слању у Црну Гору руског представника, који је требало да види шта се дешава, није била испуњена, то је  Његош одлучио да сам крене у Санкт Петербург, објасни ситуацију и добије подршку за своје планове. Међутим, у Петербургу су сматрали да је Његошева посјета непожељна, пошто је његов долазак могао искомпликовати односе с Портом, која је била осјетљива на било који руско-црногорски контакт, посебно на тако високом нивоу.

Петар Други је у Бечу сазнао да не желе његову посјету, али није хтио да се врати назад, већ је одлучио да крене у Француску која је подржавала антируска расположења на Балкану. Бојазан да ће се Владика почети ослањати на помоћ западних држава, а не Русије, присилила је руску дипломатију да промијени планове и изда Петру Другом дозволу за улазак у Русију. Међутим, његове муке се нису ту завршиле. Вукотићева клевета је одиграла своју улогу, и владика је по налогу цара Николаја Првог у фебруару  1837.  био принуђен да се задржи у Пскову, «док се тама не развије и истина не изађе на видјело». Истрага је показала потпуну невиност владике и након мјесец и по он је био у Петербургу, гдје га је примио цар Николај. Послије пријема Његош је не само добио подршку за своју реформаторску дјелатност унутар земље него и додатну новчану  субвенцију.

Међутим, прије свега Петербург је морао да схвати ситуацију у Црној Гори , њених унутрашњих и спољашњих проблема,  како би затим спроводио своју политику имајући у виду црногорску стварност. Томе су допринијела путовања у Црну Гору двојице емисара (изасланика) Јакова Николајевича Озерецковског (1837) и Јегора Петровича Коваљевског (1838). Мисија Ј. Н. Озерецковског дала је могућност да се Петербург коначно убиједи да су оптужбе изречене на рачун Петра Другог без основа, да се схвати да је његова државна дјелатност корисна за Црну Гору и да се не разилази с интересима Русије на Балкану.

Капетан корпуса рударских инжењера Јегор Коваљевски, који је на Цетиње стигао у мају 1838. године ради геолошких истраживања, био је  укључен у рјешавање великог војног сукоба између Црногораца и Аустријанца. Процрногорска позиција Коваљевског изазвала је жестоко непријатељство аустријских власти. Руска влада није могла пред аустријским двором да оправда акције Коваљевског. Међутим, када се он вратио у Русију и био удостојен аудијенције код цара, цар Николај Први је неколико пута захвалио Коваљевским за његово понашање у Црној Гори.

Ратни сукоб између Црногораца и аустријских поданика убрзао је разграничење. У Петербургу су такође били заинтересовани за дефинисање аустро-црногорских граница, нормализацију односа двију земаља. Зато ради учешће у раду аустро-црногорске комисије 1839–1840. послат је дипломата Константин Владимирович Чевкин. Благодарећи његовој дјелатности аустријска влада се усагласила за исплату новчане компензације  Црногорцима за уступање земље, а такође и скинула ограничења на продају муниције, што је било веома важно за Црну Гору.

Притом сви руски емисари су се  искрено одушевљавали владиком и настављали да одржавају с њим односе и пошто им је рок боравка у Црној Гори истекао.

Руски словенофили који су 40-их година 19. вијека посјетили Црну Гору – П. И. Прејс, И. И. Срезњевски, Ф. В. Чижов, А. Н. Попов, у једном гласу су говорили да је Петер Други – највећа знаменитост земље. Једном ријечју, све Русе је обарао његов шарм!

Колико су важне везе Његоша с Русијом и за један и за други народ и уопште за словенство?

Мислим да су те везе веома важне и потребне обома народима, контакти обогаћују сами по себи, а у случају  с Његошем – за Русију то је још и била могућност упознавања с човјеком који је личио на античке јунаке: он  је био и генијални пјесник и философ, и просвјетитељ, и храбри војник, и вјешт дипломата и законодавац, и, што је најважније, све му је подједнако добро ишло. А за Црну Гору – Његош је био не само један од посредника руске културе и захваљујући, поред осталог руским ресурсима, могао је спроводити модернизацију земље у свим областима.

Владика је читавог живота носио ријечи ријечи свог стрица Светог Петра Цетињског «Чувај се Бога и држи се Русије»…  Да ли су искључиво те ријечи утицале на Његошев однос према Русији?

Мислим да је на политичку дјелатност владике утицала прије свега садашњост умјесто прошлости, и у том моменту су се интереси Русије и Црне Горе поклапали и може се рећи да Русија тада није била једини могући савезник Црне Горе. Још 1835. године владици је дошао британски конзул у Новом Пазару и предложио му да се окрене од руске оријентације и да тражи покровитељство у Енглеској и Француској, предлажући му притом и своју помоћ. Његош је тај предлог одбио и то двапут.

Владика је два пута био у Русији. Како су та путовања описана у  руским архивима?

У руским архивима материјали су разни, почев од докумената чисто бироткратског карактера, на примјер, да владику треба дочекати тога и тога датума, да га император очекује у то и то вријеме, све до тога да је владици приликом посјете дворца потребно било обезбиједити добру пратњу, до извјештаја о томе гдје је гост смјештен, да ли му је тамо удобно, с ким има сусрете и слично. Међутим, велико интересовање представљају Гагићеви извјештаји о догађајима у Црној Гори, писма самог Његоша руским властима и извештаји о разговорима руских изасланика с њим, што је у многоме помогло да се уклоне оптужбе које су лажно покренули његови политички противници. Велики дио докумената чува се у архиву спољне политике Руске империје, дио – у Државном архиву Руске Федерације. Неки документи су били публиковани у зборнику «Петар Други Петровић Његош и Русија», који је припремио Институт Руске академије наука, као и Црногорски институт историје.

Колико је Јеремија Гагић, руски конзул у Дубровнику, допринио добром угледу владике у Русији?

Односи између вице-конзула Гагића и владике били су сложени, што се у многоме објашњавало не само различитим животним искуством, него и ситуацијом у којој су они налазили. Ако је Његош морао да одговара пред Богом и својим народом, Гагић је био принуђен да одговара за своје радње не само пред императором, него и пред вишим чиновницима из Министарства иностраних послова, који су често двосмислено гледали на манифестацију сваке активности коју нису одобрили, страхујући да ће покварити односе са другим земљама, у овом случају с Портом и Аустријом. Осим тога, налазећи се у Дубровнику (Рагузи), Гагић није могао да види ситуацију својим очима, зато је био принуђен да добија информације из различитих извора, у том случају и од оних људи који су били непријатељски настројени према Његошу. Међутим, упркос чињеници да су вице-конзул и владика различито гледали на многе догађаје, на примјер, у конфликту владике са гувернадуром Радоњићем, Гагић је подржао митрополитове противнике, али никада није кривио ситуацију у складу са својом пристрасношћу, и, посјетивши Црну Гору, у својим извештајима у Санкт Петербургу писао је о Његошевом ауторитету у народу и о његовој способности да уведе ред у земљи, што је било веома драгоцјено у том моменту када је владичин политички противник Вукотић подигао фалсификоване оптужбе не само због лошег управљања Црном Гором, већ и због немарности према црквеној имовини. За Министарство иностраних послова, управо информације које су добили од Гагића омогућиле су да се увјере  у то да су оптужбе неосноване.

Знамо да је владика из Русије у Црну Гору, осим књига, донио  и штампарију и довео руског штампара … а да ли је он, осим доброг имена, оставио нешто у Русији?

Нажалост, нисам нашла никакве тачне информације о томе да је владика у Русији оставио нешто материјално, али може се претпоставити да је он допринио да се у у Петербургу  нађу мушка и женска црногорска народна ношња… Њих је у Петербург донио Јаков Николајевич Озерецковски, који је посјетио Црну Гору по задатку Николаја I, формално да би провјерио како се управо користе средства која се добијају од Русије, али заправо да сакупи тачне информације о Црној Гори, и о аустријским Словенима. Тако да су да  су те ношње изабране уз знање Петра Другог, а највјероватније уз његову помоћ, јер се владика спријатељио с руским изаслаником. Уосталом, ношње су у почетку чуване у царској резиденцији, а затим су предате музеју у   Кунсткамеру у Санкт Петербургу, гдје се и сада могу видјети.

С ким се Његош састајао у Русији, која мјеста је обишао?

Познато је  ским се састајао, поготову што су његов први долазак у Русију 1833. године с нестрпљењем очекивали. Владика се срео с императором Николајем I, и о томе сусрету у престоници се и до данас сачувала анегдота: када је Петар II Његош ушао, Николај I, будући веома високог раста, видјевши га, изненађено је узвикнуо: «О, Ви сте виши од мене!». Владика је прибрано одговорио: «Само је Бог виши од руског цара!»

Његош је у престоници боравио неколико мјесеци. Пријем који је указан црногорском владици превазишао је сва очекивања. Велику пажњу су му поклонили петроградски великодостојници. Пратили су га министар народне просвјете кнез А. Н. Голицин, управник Азијског одсјека Министарства иностраних послова К. К. Родофиникин, обер-прокурор Синода С. Д. Нечајев. Млади згодни, образовани и шармантни владика уживао је велики успјех у секуларном друштву. «Предивне спољашности, веома високог раста, чак високог међу Црногорцима, паметног израза лица, очима више замишљеним него сјајним, он је имао изузетно пријатне манире; ничега грубог, оштрог у комуникацији. Од првог сусрета људи су се везали за  владику, али онај који га је ближе знао, није могао да се не веже за њега цијелом душом», тaквим су га видјели савременици.

Тако је Петар II Његош причао свом секретару М. Медаковићу једну од интересантних епизода боравка у Санкт Петербургу. Једном је непозната особа дошла црногорском владару и, предавши му затворену коверту, нагло се повукла. У коверти је било хиљаду рубаља без имена донатора. Касније је владика сазнао да је то био дар грофице А. А. Орлове, кћери грофа А. Г. Орлова, команданта поморских и пјешадијских снага у Средоземном мору  у Руско-турском рату 1768–1774. у вријеме Екатарине Велике. Током тог рата, Црногорци су пружили оружану подршку Русији спречавајући уједињење трупа босанских, херцеговачких и скадарских паша са главним турским снагама. И не само да је командант сачувао добро сјећање на то вријеме него је то сјећање подијелио са својом кћерком.

Боравећи мјесец дана у Пскову, чиме се владика занимао?

Он је тамо био не мјесец, већ мјесец и по и посјећивао је псковске цркве, учио француски језик, и према свједочењу псковског губернатора, ишао да гледа смјену страже, тј. имао је с једне стране мало,  а  с друге стране много времена и наравно максимално га је искоришћавао за себе.

Да ли је Његош боравећи у Пскову заиста одслужио помен на Пушкиновом гробу?

Нажалост, о томе нема документованих свједочанстава да је Његош посјећивао Пушкинов гроб и служио тамо помен. Међутим, нема сумње да је владика у вријеме принудног боравка у Пскову успоставио пријатељске односе са гувернером Пскова А. Н. Пешчуровим, који је добро познавао Пушкине и био поклоник Пушкиновог дјела. Није искључено да су они могли заједно поћи да се поклоне Пушкиновом праху, гдје је Његош као духовно лице сам служио помен, али, понављам, не постоји документарни доказ о томе. Међутим, мишљење да је Његош био на Пушкиновом гробу подијелили су многи истраживачи, међу њима књижевни историчар Нико Мартиновић, и директор музеја Пушкина Семјон Гејченко, о коме су говорили да нико више од њега не зна за Пушкина. Друга ствар је што дуговјечност те легенде постаје не само историјска чињеница већ дио и руске и црногорске културе, претварајући се у извор инспирације за савремене пјеснике. Мени је драже да мислим да је Његош ипак био на Пушкиновом гробу.

Шта мислите колики је био Пушкинов утицај на Његошево дјело?

На то питање најбоље би одговорили филолози, али као читалац и велики обожавалац и Пушкина и Његоша, мислим да се Пушкинов утицај најјасније манифестовао у пјесмама о пјеснику и поезији. У стваралачком Његошевом насљеђу постоји неколико песама посвећених теми пјесника-творца. То је посвета Пушкину «Сјенима Александра Пушкина», затим пјесма «Ко је оно на високом брду»,  «Мисао», «Тројица вас насамо, један другог не гледа» и «Бранку Радичевићу». У тим стиховима Његош посматра  поетски дар као знак божанске изабраности, Бог издваја пјесника од гомиле и посредством његових стихова исказује Своју вољу. Али ова идеја се јасно види не само у пјесми «Ко је оно на високом брду», већ и у Пушкиновим пјесмама «Пророк» и «Пјесник». Још једна заједничка тема је проблем самозванства. Можда је Пушкинов «Борис Годунов» један од извора инспирације за драмску поему о Шћепану Малом.

Не можемо занемарити утицај руских пјесника на Његошеву поетику. Сјетимо се пјесме «Црногорац к свемогућем Богу», која се ослања на Дјержавинову поему Бог… Да ли се неко у Русији бави тим везама детаљније?

Наравно, баве се, притом не само у Русији. Конкретно, о књижевним везама Негоша и Дјержавина, писала је доктор филолошких наука Наталија Даниловна Блудилина. Она је кроз дјела оба пјесника проучавала проблем стваралаштва као особине Божје црте у човјеку. У Бјелорусији, о утицају руских пјесника на поезију Његоша, а посебно Дјержавина, много је писала Људмила Сергејевна Циманович, која је одбранила своју дисертацију на ту тему.

Изучава ли се Његош код вас, рецимо на катедри за свјетску књижевност?

Наравно да га изучавају, при чему не само филолози у Москви и Санкт Петербургу него и у Самари, Саратову, Нижњем Новгороду и чак у западном Сибиру , у граду Кемерово. Конкретно код нас на Московском универзитету Његошево наслеђе изучавају и историчари и филолози. Прије пет година Институт за словенске студије Академије наука чак је одржао конференцију посвећену 200. годишњици рођења Његоша, што је резултирало објављивањем зборника текстова.  Треба рећи да се на нашем универзитету у Москви проучава насљеђе Негоша како на историјским, тако и на филолошким факултетима, па историчари мисле да је Његош велики државник који је писао предивне стихове, а филолози су убијеђени да је Његош генијални пјесник коме неопходност управљања Црном Гором  није дозволила да се потпуно посвети поезији! Осим тога Његошева дјела се преводе. Посљедња преведена дјела су «Луча микрокозма» и «Лажни цар Шћепан Мали», који се појавио 2016, али нису предвидјели одговарајући тираж, тако да многи који су хтјели да добију примјерак нису могли да га купе.

«Луча» је у преводу Иље Числова…

Да, то је последњи превод. Његоша су преводили и раније, превођено је све осим «Луче микрокозма», у којој има директних алузија на Бога, Божју космогонију. У атеистичком Совјетском Савезу, «Луча» није била пријемчива, а све остало су преводили…

Да ли просјечан Рус данас зна за Петра Другог Петровића Његоша?

На то питање не може се одговорити са сигурношћу зато што они који за љетњи одмор посјећују Црну Гору као дестинацију, а код нас таквих има доста … Знају о Његошу као државнику и пјеснику, а они који се нису срели са Црном Гором можда уопште нијесу чули, али слависти раде на рјешавању тог проблема.

Када сте Ви лично први пут чули за Његоша?

О Његошу сам први пут прочитала у «Историји свјетске  књижевности» још док сам била у школи. Али, иронијом судбине владика је био први о коме сам слушала на Катедри за историју Јужних и Западних Словена, када сам дошла тамо да поднесем пријаву: управо у том моменту у просторији се налазио човјек који је написао о Његошу дисертацију…

Вољела бих да се послије ове емисије неко заинтересује и прочита неки Његошев стих и ја ћу бити срећна због тога!

Хвала вашем Радију јер Светигора је једна од малобројних радио станица које редовно слушам и надам се да ће број ваших слушалаца расти.

Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This