Izaberite stranicu

На данашњи дан пре 13 година умрла је Елизабета Бер Сигел. Њен помало чудан живот био је пун трудољубља посвећеног православној вери и богословљу. Као такав, остао је светао, с потенцијалом да надахњује, нарочито, наше време и нашу средину у којој су такви примери почели да припадају готово „изумрлој врсти“. Треба поменути да је Елизабета живела и бавила се богословљем у околностима вероватно нимало лакшим од наших савремених. Сама она представља кредо да и жене могу приносити своје служење Цркви кроз стваралаштво у домену богословља. Елизабетин благоверни осећај за богословску и персоналну животну херменаутику је за подражавање, нарочито у православном свету у коме се све више спекулише поводом питања улоге жене у Цркви, а и нама би могао бити јер се наведено питање код нас све више не поставља.

Понети овим утисцима, за почетак препоручујемо у наставку кратак биографски текст о Елизабети Бер Сигел.

Елизабета Бер Сигел (1907-2005)

Новембра 26-тог, у кревету, током читања, умрла је Елизабета Бер Сигел. Имала је 98 година. До самог краја свог живота била је хитра, свагда радознала и активна. Управо се била вратила из Енглеске, где је била позвана да говори о свом пријатељу и ментору оцу Леву Жилету, чији је живот био тема једне од њених књига.

Дивље независна, живела је сама у двособном стану у предграђу Париза с погледом на ријеку Сену. Стан јој је био преплављен књигама, рецензијама, часописима и фотографијама пријатеља давно преминулих али за њу увек присутних као што су јој то били и многобројни потомци. У полици ормана пријатељи су нашли још и једну залиху црног вина. Она није била столпник, напомињала је, осим када се лифт у згради покварио.

Заузимала је јединствено мјесто у Западном православљу. Током 70 година помагала је руковођење цркве расејане и искорењене из свог културног наслеђа ка прилагођавању њеној новој ситуацији, захтевајући јој да превазиђе сопствене поделе, а такође и да прошири улогу жена. Њена лична предисторија предодредила ју је за такву мисију. Рођена је у Алзасу; отац јој је био протестант, а мајка Јеврејка. Магистрирала је теологију на Протестантском Теолошком факултету у Стразбуру и постала прва жена овлашћена од стране Реформисане Цркве Алзаса-Лорене  да проповеда и спроводи пасторалну службу.

Међутим, њена служба трајала је само годину дана. Већ као студент, била је задивљена љепотом православне литургије и духовности. У својој 24 години званично се прикључила православљу. Удала се за прогнаног руског инжењера Андреја Бера. Остварило им се да имају троје деце која су им пружила импресиван број потомака (Андреј је умро 1968).

Током Другог свјетског рата породица Бер је живела у Нансију гдје је Елизабета предавала у јавном школском систему. Касније ће о овом периоду говорити као свом стварном приправништву за екуменизам – када су људи различитих традиција формирали чврсто повезану групу духовног отпора нацизму. Направили су заједничку мрежу да би скривали Јевереје и омогућили им путеве за бјекство.

Након рата, пратила је бесплатне курсеве на Институту светог Сергија у Паризу, који у то вријеме није примао жене. Касније се вратила на Институт као професор. У 70-тим година живота, стекла је докторат на Универзизтету у Нансију. Предавала је на католичком Институту у Паризу, Екуменском Институту Тантур у близини Јерусалима, Доминиканском Колеџу у Отави и Институту светог Сергија. Била је стални сарадник на многим рецензијама, а помогла је и оживљавање православног теолошког часописа Контакти. Била је ауторка књига о православној духовности, улози жена у цркви, као и биографије оца Лева Жилета. Увелико су је заокупљале радионице и конференције.

Ма колико важна њена предавања или писања била, она одражавају само један аспект њених активности. Сматрала је да је пресудно да се православље отвори према богатству сопствених сестринских цркава и да се утемељи у локалној култури. На примјер, различите православне јурисдикције у Француској, требало би да постану Православна Црква Француске. Прозрела је поделе у хришћанству као стварање аутентичног скандала. Страсно бранећи оно што је суштинско, православље мора савременом свијету представљати Јеванђеље.

Након пензионисања, Елизабета је пуно времена и енергије посветила промовисању улоге жена у Православној Цркви – уз поштовање, готово понизно, али са чврстим уверењем и потпуним теолошким аргументима. Помогла је стварање свести о томе да су жене сведене до  инфериорног статуса који, заправо, није у складу са јеванђељем Исуса Христа и да то треба бити промењено.

Без обзира на изазивање православља на многим фронтовима, она је увијек била верна и вољена ћерка своје Цркве – без строгости или горчине или непријатељства а често са божанским смислом за хумор који је њене противнике разоружавао.

Елизабетино присуство у свему овоме је било дискретно, постојано и умирујуће. Себе је сматрала веома малом и небитним делом ствари. Уживала је да говори надугачко о великим и ипозантним личностима које су је оркуживале, али према својој улози је била веома суздржана – као да је величанственост других та која је важна док је њена једина вредност долазила отуда што их је познавала.

Од тренутка обнове Православног мировног удружења (ПМУ) 1988. године учествовала је у  његовом раду и као члан савјетодавног одбора и као учесница на свим конференцијама ПМУ-а које су се организовале у Француској.

Била је далеко до импозантног физичког изгледа; изгледала је крхко, као да би је налет ветра могао однети. Када су, након њене смрти, људи уређивали њен стан, нашли су возачку дозволу коју је, не говорећи никоме, обновила у 90-ој години. Пријатељи су говорили да је више пута заустављана од стране полиције јер нису никог могли да виде иза управљача волана – њен видокруг је био тик изнад контролне табле.

Последње године имала је радост да учествује у канонизацији Мати Марије Скобцове, чијем се писању и дјелу Елизабета веома дивила.

Елизабетин екуменизам није био просто теоретски. Са лакоћом се кретала међу различитим хришћанским традицијама, увек увиђајући позитивно, увек радознала и спремна да учи. Њен 95. рођендан прослављен је у кармелићанском манастиру Светог Илије у централној Француској у присуству два православна епископа, грчког католичког бискупа, генералних викара три католичке епархије и неколико еминентних протестантских пастора. Ово је по себи, величанствено сведочанство њиховог уважавања ове сићушне баке чија љубав их је обгрлила и заједно окупила. Био је то начин препознавања да се у њој, хришћанско јединство тако жељено и мољено реализовало – надано, пророчки.

 

 Извор: https://incommunion.org/2006/02/19/elisabeth-behr-sigel-1907-2005/ Џери Рајан

Текст превели и приредили: Миланка Тешовић и Зоран Матић

 

Pin It on Pinterest

Share This