Izaberite stranicu

23. новембра 1909. године рођен је југословенски револуционар и политичар Александар Ранковић, потпредсједник СФРЈ и члан најужег руководства владајућег Савеза комуниста Југославије до смјењивања са свих функција 1966. године.

Oсновао је 1944. године службу безбједности под називом Одјељење за заштиту народа /ОЗНА/. Послије рата је био министар унутрашњих послова и потпредсједник савезне владе. На Четвртом пленуму Централног комитета СКЈ 1966. године на Брионима југословенски предсједник Јосип Броз га је оптужио за злоупотребе Службе државне безбједности и “групашку и антипартијску дјелатност”, послије чега је смијењен са свих функција.

На Брионском пленуму је окончана, до тада, блистава каријера Александра Ранковића, оснивача свих тајних служби на просторима Југославије, кума и једног од најближих сарадника Јосипа Броза.

Шеф свих тајних служби Југославије и Брозов кум Александар Ранковић је био члан свих важнијих политичких тела, како у држави, тако и у Комунистичкој партији.

Када се вјенчао са Јованком, Александар Ранковић је био Брозов кум. И послије разлаза Броза и Стаљина, Ранковић је остао вјеран партији и Брозу. Службе којима је он руководио вршиле су масовна хапшења и ликвидације симпатизера Информбироа. Многи су осуђени без довољно доказа, само на основу сумњи и без критеријума. До 1966. године политичка моћ Александра Ранковића стално је расла. Зато је његов пад био још већи када је „афера прислушкивања“ једном избила.

Те 1966. године наводно су откривени уређаји за прислушкивање у Брозовом кабинету и спаваћој соби његове супруге Јованке у резиденцији у Ужичкој број 15 у Београду. Ко је тачно пронашао те уређаје и на који начин, никада није објелодањено, али је кривица одмах пала на Службу државне безбједности и на њеног првог човека – Александра Ранковића који је оптужен да се „као сила издигао изнад друштва“. И онда је  услиједио Брионски пленум на коме се Ранковић сам повукао након што је био жестоко критикован од стране дојучерашњих другова.

После његове смјене наступила је „чистка“ – смијењени су, пријевремено пензионисани, па и ухапшени многобројни функционери за које се сматрало да су Ранковићеви симпатизери. Био је то први велики лом у југословенском врху, после смјене Милована Ђиласа 1954. године.

Александар Ранковић је био скоро једини Србин у непосредном Брозовом окружењу. Његовом смјеном српска Државна безбједност значајно је ослабила, а „чистка“ у којој су превасходно страдали српски званичници, довела је до слабљења утицаја Републике Србије у Југославији. Убрзо послије Брионског пленума је покренуто и питање злоупотребе Удбе на Косову и Метохији, што су искористили албански сецесионисти и већ у јесен 1968. године изашли са захтијевом „Косово република“.

Смјеном Александра Ранковића на Брионима су почеле припреме за оно што ће, постепено, довести до распада југословенске федерације почетком деведесетих година. Послије Бриона, Ранковић је заћутао.

Живио је мирно и повучено и бавио се писањем мемоара.

Занимљиво је да је, када је Александар Ранковић умро 1983. године, Централни комитет Савеза комуниста цензурисао сам чин сахране. У штуром извештају Танјуга, који је емитован, стајало је да се од Ранковића опростило „неколико хиљада грађана“. Према процјени неких очевидаца, било их је више од 100 хиљада.

Годинама послије смрти Александра Ранковића је на снази била забрана његовог јавног помињања, подсјећања на дјелове његове биографије, чак и на објављивање његових фотографија и то и оних које имају историјски значај.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

 

 

Pin It on Pinterest

Share This