Izaberite stranicu

21. новембра 1911. године на Цетињу је рођен Александар Лесо Ивановић, познати црногорски пјесник. Завршио је Цетињску гимназију. Поред поезије, коју је почео да објављује као шеснаестогодишњак, посједовао је и дар за сликарство. Био је лиричар елегичних преокупација, мелодичног стиха изванредне префињености и импресионистичких минијатура. Прве пјесме објавио је 1929. године, а објавио је збирке «Стихови» и «Чапур у кршу».

Један од најпознатијих пјесника модерне црногорске поезије, свакако је Александар Лесо Ивановић. Датум рођења за Леса није био од великог значаја. Једном приликом је рекао: “Ја сам био много више равнодушан према датуму рођења него према чињеници да сам уопште рођен.“

Још као младић остао је без оца, браће и сестара. Живио је скромно, уз мајку која је била домаћица. Пред сам Други свјетски рат се оженио. Један од његових синова је познати црногорски шаховски велемајстор Божидар Ивановић.

Због разних недаћа које су га у животу задесиле, окренуо се боемском животу. Писао је пјесме и то га је испуњавало.

У литератури се први пут јавио као шеснаестогодишњак.  Његове пјесме одишу љепотом, носталгијом, жалом за прошлим временима, тихом тугом због пролазности свега – људи и времена.  Једна од његових најпознатијих пјесама је „Људи сјенке“. Пошто је и он сам био ненаметљив, тих, није тражио много, сматра се да је ово и полуаутобиографско дјело. Пјесма „Кари Шабанови“  на нас оставља посебан утисак. Можемо, макар на кратко, да се нађемо на карима, возимо старим путевима уз колску шкрипу и слушамо приче Јована Шабана, Лесовог друга који му је био инспирација за ову пјесму. Друга, с којим је проводио кишне дане, сунчана јутра и модре сумраке.

Иза њега остало је још дивних пјесама: „Биљарда“, „Порука даљинама“, „Сужањ на камену“, „ Јутра југова“, „ Јесен“, „Поход на Црну Гору“, „У сусрет небу“…

Лесо Ивановић је био човјек танане лирске душе. Ријетко када је напуштао своје Цетиње, мало је путовао. Једва је видио море које му је било под ногом. У Београд је стигао тек пред крај свог живота тражећи лијека. Али је зато овај пјесник, као ниједан црногорски, даљину у души носи.

Умро је 1965. године на Цетињу – граду којег је ријетко када напуштао, о којем је писао, у којем су остале његове најљепше успомене, у његовој домовини.

Он је мир налазио пишући пјесме у којима је износио своје недоумице, запажања, страхове и чињенице. Као плод његовог писања имамо дивне пјесме –  написане срцем у којима упознајемо Лесову благу нарав, пјесничку душу и које нас подстичу на размишљање. Читајући његове пјесме испуњене дубоким унутрашњим осјећањима, уз присуство носталгије и меланхоније, упознајемо људе, свијет, природу и саме себе.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

Pin It on Pinterest

Share This