20. новембра 1616. године француски кардинал Ришеље је постао шеф дипломатије и министар рата. Као свемоћни министар краља Луја Тринаестог поставио је циљ да Француску учини првом силом у Европи и увео је земљу у Тридесетогодишњи рат да би ослабио моћ њемачког царства. Наставио је колонијално ширење Француске, ограничио утицај Римокатоличке цркве, папе и племства у државним пословима и угушио устанак хугенота.
Кардинал Ришеље стоји на размеђи двају свјетова, црквеног и државног, управо због тога (због своје црвене кардиналске одоре) добијајући надимак „црвена еминенција”, док ће његов утицајни политички савјетник, агент и тајни дипломата, Франсоа Жозеф Ди Трембле, такође свештено лице, због сиве боје своје монашке одоре добити надимак „сива еминенција”, откуда сам израз и води поријекло.
Било како било, и Ришеље и Ди Трембле ће бити кључни људи француске политике за време владавине Луја XIII, оличавајући моћне политичке, али и црквене фигуре, које ће бити потпуно на трагу моћних ренесансних папа с том разликом што ће фокус свог служења помјерити са Цркве на државу и њен „државни разлог” као свјежег историјског актера који је тражио да буде последња инстанца ауторитета и легитимитета власти.
Кардинал Ришеље ће представљати својеврсног „свјетовног кардинала”, који ће своју кардиналску сакралну позицију користити како би јачао своју свјетовну политичку позицију „првог министра” Луја XIII. Он својим ликом и дјелом оличава прву синтезу епохе, синтезу између мантије и државе, коју је прије њега оличавао и низ ренесансних папа, но који нису водили експлицитну свјетовну, већ су водили „сакралну” државу, бивајући тиме само напола „модерни”, док је Ришеље модеран у правом смислу ријечи, служећи искључиво „државном разлогу” независно од Цркве, отварајући тиме епоху значајних модерних државника.
У почетку Ришеље, као млади бискуп, одано служи интересима Цркве, те представља Цркву у француској скупштини сталежа жестоко бранећи њене интересе, тражећи да се она изузме од пореза, у исто вријеме тражећи и више политичке моћи за клер, посебно за бискупе, односно ранг у којем се тада налазио. Жестоко полемише са представницима Трећег сталежа, те ускоро бива изабран за једног од највиђенијих представника Првог сталежа (клера) који ће скупштини сталежа у име Првог сталежа подносити петиције и одлуке. Његов таленат у политичким и друштвеним борбама не пролази незапажено, те ускоро бива позван на двор гдје постаје државни секретар са одговорношћу за спољне послове.
Приредио: Миомир Ђуришић
