Izaberite stranicu

Стихови Матије Бећковића из збирке „100 мојих портрета“ у издању „Новости“, уклесани у стене код ваљевске Мионице

НИ рукописно мастило песника и академика Матије Бећковића још се није ни осушило, а његова песничка бисерна бројаница „100 мојих портрета“, коју су објавиле „Новости“, већ је уклесана у стене. У музеју на отвореном, у вишевековном Паштрићу код ваљевске Мионице, између Струганика војводе Мишића и древног манастира Рибница, Матијине посвете драгуљима српске науке, уметности и медаљонима који су му допали наручја, већ исијавају из камена. За ова и сва времена.

Камену књигу сећања, наслањајући се на издање наше компаније, отворила је породица Предрага Пеце Петровића. На свом имању, у својој авлији, по свему чудесној, а за читав роман неиспричаној причи.

У громаде, с којима деценијама у љубави ваздане, уписали су, за почетак, седморо Матијиних јунака. По универзалности, Теслу и Његоша. Њима придодали и своје завичајне, ваљевске и колубарске великане. Десанку Максимовић, Љубу Поповића, Петра Пајића и Милована Данојлића. И то је у реду… А у овај буквар за вечна времена, који је тек отворен, у стени на улазу у музеј, чувару и добошару непролазних вредности, великом Бећковићу, посвећен је епиграм „Баш је њега брига, бар је њему лако, све је оживело чега се дотако“.

МАТИЈИНА стена, као и све ове, које су вековима вајали природа и време, личи на каквог бунтовника. Смирује га, одозго, из ветром заустављеног семена, малени, готово патуљасти бор. А, чувају – чуваркуће. Осуле се преко стене, то је чудо једно.

На узвишици су громаде, као окамењени великани којима је Бећковић посветио портрете у стиху.

– Они су били громаде, Бећковићеви стихови су громаде и ми смо им ове стене вечности наменили – каже нам Предраг Пеца Петровић, домаћин овдашњи. – Ово је, тек, први корак. Можда већ на пролеће имаћемо, овде, свих стотину Матијиних портрета. То је само део дуга њима, који су већи од нас. Камена књига коју није могуће спалити, поцепати, ни на ђубриште бацити.

Предраг Петровић нам прича да је све ово покренуо чаробњак српске писане речи, Радован Бели Марковић. Овдашњи, а свагдашњи свој, који је пристајао да га фотографишу само уз ове, непролазне, портрете.

– Ако смо и помислили да се, у „ријалити“ блату, до главчина заглавила српске културе коленица, Матија Бећковић нас је разуверио књигом „100 мојих портрета“, којом нас је позвао на издиг до обојног пропланка са улиштем од стотине трмки чисте поезије, трепетних речи, каоноти пчеле медоноснице, којих је толико колико „по небу бешчислених звезд“ како би то рекао некоји од Црњанскових јунака, честњејших Исаковича – казао је у беседи, у Паштрићу, када је поподневно сунце над овим местом поштедело дан. Да траје. Да се виде људске и камене громаде.

Радован је још додао:

– Из Матијиног песничког кондира точи се медовина, за жедне и рањене, крепко пиће које човека изнутра грана и снажи, опоравља и препорађа, а узвисује понад уснуле беспомоћности. Ова књига Матијина, српски овај Памјатник, имађоше своје просејавање „кроз ретко и често сито“, тако да у њојзи не остаде „ни чрте ни резе“ која се и на хартији не држи као у камену. Отуда је ове књиге „камена објава“ нешто што се и очекивало, може бити: управо овде, у авлији честитога Дома Петровића, на пристанку Завичаја и одсутног положаја војводе Мишића… То је и додатни разлог да, управо на овом каменишту, ослушнемо камен по камен – а камење и иначе треба ослушкивати! И да се, с тог камења примимо, коноти нафоре освећених речи у сказању Матијином.

Лепо је и оком неухватљиво имање Петровића. Негује га наш домаћин, познати биолог, повратник из града на имање родитеља којима је завештао ватру на огњишту. Његова супруга Дана и ћерке Ивана, докторанд на Београдском универзитету и Јелена, доцент, следе Предрага у овом божанском рају. Држе се и одолевају, као камен, новој моди и непогоди.

Овде свраћају заљубљеници у природу. Долазе да чују тајни говор дрвећа, ослушну душу камена. И љубав, која је, ето, сада и Матијине стихове овде довела. Као у Цариграду, у онај један камен, у који се, тамо, уселила душа Симеона. А, за тај камен не говори се – који је то камен.

ПОДИЖУ УНУКЕ ДА НАСТАВЕ ТРАДИЦИЈУ

КАМЕНА књига у Паштрићу и у њој уклесане странице са граматама заслужних јединствена је и културна посебност на овим просторима. А, посебна је и прича како су громаде које су вајали векови стигле у музеј Петровића.

– Ову Теслину сам отео испред багера, једва смо је довукли. За ову, Матијину, странци су ми нудили хиљаде евра – прича домаћин Предраг Петровић. – Рекао сам: што се мене тиче, овде ништа није за продају.

Овакав одговор на искушење могу да дају само они који су у темеље породице уградили истинску љубав. На овим темељима подигли су музеј камена. Кућу чаја, српског лековитог биља. И, најважније – подижу унуке и уче их да наставе традицију.

НИСАМ САЊАО ДА БИ МОГЛО БИТИ

– ЧУО сам, али нисам знао и веровао, нити сам Паштрић замишљао као неки камени град и камену престоницу, а поготово да ће се ту објављивати камене књиге – рекао нам је Матија Бећковић. – Тек изашлу књигу „100 мојих портрета“, видим уклесану у камену! Опет, своје пријатеље које сам у овој књизи опевао видим уклесане у стене. То је нешто што нисам ни сањао да би могло бити.

Извор. Новости

Pin It on Pinterest

Share This