Izaberite stranicu

19. новембра 1711. године је рођен Михаил Васиљевич Ломоносов на сјеверу Русије у Архангелској области у породици имућног сељака. Михаил је од дјетињства са задовољством учио и још у селу је савладао неколико озбиљних књига.

Побјегао је од куће у Москву, гдје се уписао у Славјано-грчко-латинску академију. Тамо нијесу примали сељачку дјецу и због тога се Ломоносов представио као „племићки син“.

У академији су сви повјеровали да је он заиста племић, јер је био веома писмен и добро је знао математику. Праву племићку титулу Ломоносов ће добити тек 1745. године, заједно са звањем професора хемије.

Његово образовање је дуго трајало. Школовао се у Москви, Кијеву, Петербургу, у њемачким градовима Марбургу и Фрајбергу, и савладао је мноштво научних дисциплина – од филозофије до металургије. У читавом свом каснијем раду Ломоносов је увијек испољавао ту свестраност, истовремено се бавећи многим стварима.

Зато за њега често кажу да је био „универзалан човјек“ и често га пореде са Леонардом да Винчијем – толико је био широк круг његових интересовања и његовог рада. Он је усавршавао технологије прављења стакла, стварао је физичке и хемијске теорије (хемију је сматрао својим најважнијим занимањем), бавио се астрономијом и географијом, писао уџбенике из граматике и радове из историје, оде и поетске преводе, правио мозаике…

Поред тога, овај руски научник је припремио нацрт оснивања Московског универзитета који носи његово име и важи за један од најбољих универзитета у Русији.

Професор геологије Василиј Докучајев је 136 година након Ломоносовљеве смрти нашао радове руског научника и са чуђењем констатовао: „Ломонсов је већ одавно у својим радовима изложио теорију за коју сам ја добио степен доктора наука. И изложио ју је шире него ја“.

Има и других примјера који говоре да је Ломоносов ишао испред свога времена. На примјер, он је први у свијету открио атмосферу на Венери, посматрајући је кроз телескоп. Прије тога, судећи по документима Академије наука, осмислио је функционални модел прото-хеликоптера, тј. летјелице која узлеће вертикално помоћу два пропелера. Ломоносовљева кинетичка теорија гасова умногоме је била претходница представе о атомима која ће се појавити 100 година касније. Он их је доживљавао као честице у облику лопти које се окрећу око своје осе.

Судећи по биљешкама савременика, Ломоносов није био тихи „кабинетски“ научник. У чланку о Ломоносову Григориј Прутцков, доцент Московског државног универзитета, прича да је у Академији наука Ломоносов жестоко „ратовао“ против доминације и самовоље Њемаца.

Ломоносов је без страха испољавао грубу нарав чак и у расправи са својим утицајним покровитељем Иваном Шуваловом, љубимцем императорке Јелисавете I. Једном је Шувалов у жару дискусије повикао на научника: „Одвојићу те од Академије“! Ломоносов је поносито одговорио: „Не, можеш само да одвојиш Академију од мене“.

Дошљак са сјевера је имао доста оних који му нијесу били наклоњени. Таквих је било и у високом друштву. Један од њих је био пјесник и драматург Александар Сумароков, који је спадао међу најталентованије писце свога доба. Односи између њих двојице су били толико лоши да је Ломоносовљеву смрт Сумароков овако прокоментарисао: „Тај лудак се најзад смирио и више неће правити неред“.

Сасвим другачије мишљење о руском научнику имао је велики руски пјесник Александар Пушкин, који је рођен после Ломоносовљеве смрти. „Ломоносов је био велики човек“, писао је Пушкин. „Између Петра I и Катарине II он је једини самостални посленик просвјете. Он је основао први универзитет. Боље речено, он је сам био наш први универзитет“.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This