Izaberite stranicu

17. новембра 1855. године шкотски истраживач Дејвид Ливингстон открио је водопаде на ријеци Замбези, назване по енглеској краљици Викторији.

Ако им се прилази са сјевера, Викторијини водопади изгледају као облак паре који се уздиже према афричком небу, гласно се чудећи сопственој величини. Овдашњи домороци водопаде су назвали Мосиотуња, ‘дим који грми’.

Магловита перјаница која се уздиже до 500м висине може се видјети на удаљености од 40 км. Ријека Замбези сасвим мирно прилази водопадима, а њен спори ток ремети само неколико острва.

У околном пејзажу који чине усталасане равнице, с тек понеким стаблом на граници између Замбије и Зимбабвеа, и лагани речни ток ништа не указује на драму која ће се овдје догодити. У свом средњем дијелу тока Замбези је мирна ријека широка 1,6 км која се нагло обрушава преко стјеновите ивице и ту потпуно мијења своје карактеристике. Распршена од обале до обале, вода пада у дугим слаповима који као да грме у незамисливом бијесу док се обрушавају низ узан, стијеновити одсијек гдје се ширина ријеке смањује на само 60 м. На стрмој стијени с друге стране одсијека, на мјесту које се назива Опасна тачка, преливање воде изазива подизање ваздуха засићеног воденом паром.

Преламање сунчевих зрака кроз капљице воде резултира појављивањем прекрасних дуга. Стијене које вире из воде и острвца на горњем рубу одсијека дијеле надолазећу ријеку у три дијела, а један од њих- Дугин водопад добио је назив баш по тој појави ( друга два дијела су Главни водопад и Источни водопад). Када је ноћ ведра и освијетљена мјесечином, вео од паре ствара необичну мјесечеву дугу.

Величанствени призор се наставља и низводно , гдје се сва вода ријеке пробија кроз уски кањон и тече према великом виру који се назива Кипући лонац. Иза њега ријека наставља да кривуда кроз кањоне.

Мало је мјеста на свијету који изазивају такво страхопоштовање. Народ Кололо, који је некада живио изнад водопада, толико се бојао водене бујице да се никада није водопаду ни приближио.

Дејвид Ливингстон, шкотски мисионар и љекар, први Европљанин који је видио водопад, назвао их је по британској краљици Викторији. Путујући низводно у кануу, стигао је до водопада, иако је још много раније видио стубове водене паре. Зауставио се на острвцету на самој ивици водопада и запазио да читава ријека наизглед ишчезава. Записао је: “Изгледало је као да се губи у земљи, а супротна страна пукотине у којој је нестајала била је удаљена само два и по метра.”

Приредио: Миомир Ђуришић

 

Pin It on Pinterest

Share This