Izaberite stranicu

16. новембра 1095. године на црквеном сабору у Клермону, у Француској, папа Урбан II позвао је црквене великодостојнике и свјетовне владаре на вјерски рат против турског племена Селџука, које је заузело Свету земљу у Палестини. Тиме је почела епоха крсташких ратова.

Крсташки ратови представљају низ ратова које су хришћани западне и средње Европе под утицајем папа водили од краја XI до друге половине XIII века против Селџука, Фатимида и других исламских династија и држава за ослобођење светих мјеста у Палестини, посебно Христовог гроба у Јерусалиму, из руку муслимана. Ти су ратови започели у доба када је Католичка црква, с папом на челу, настојала остварити духовну и свјетовну превласт у хришћанском свијету.

На црквеном сабору у Клермону 1095. године Папа Урбан II позвао је на рат против муслимана за ослобођење Јерусалима, обећавши учесницима опраштање свих гријехова, при чему ће убијање, пљачка, освајање нових посједа бити у потпуности прихватљиви, јер ће жртве свега тога бити невјерници који боље ни не заслужују. Папин позив, као и жарко проповиједање занесењака, нпр. француског монаха Петра Пустињака, били су дочекани с великим полетом и одушевљењем, и то због више разлога. Премда је у XI вијеку у Европи почело раздобље опште демографске, државне и политичке обнове, нижи друштвени слојеви су проживљавали тешко економско стање и глад, а европске земље је захватила непозната епидемија (вјероватно куга), па је покушај бијега из такве стварности био сасвим разумљив. Економско стање је било додатно отежано јер су Турци Селџуци и египатски Фатимиди кочили трговину малоазијског и сјеверноафричког простора с хришћанском Европом. Значајну улогу у покретању ратова имала је и замисао о заштити многобројних ходочасника на путу у Свету земљу од насиља и самовоље блискоисточних мијесних моћника. Од рата против исламског Истока сви су очекивали користи: вјерски појединци – мјесто у рају, великаши – нове велике посједе, сељаци – ослобођење од личне зависности, а сви учесници плијен од пљачке. У разним дјеловима Француске, Њемачке и Италије на хиљаде витезова и кметова почињу да се окупљају за ратни поход, стављају на своју одјећу велики црвени крст и одлазе у рат за ослобађање Христовог гроба.

Католичка црква је у овим ратовима видјела прилику да успостави духовну доминацију над земљама Источног Римског Царства, а ритери и феудалци били су вођени економским мотивима (освајање нових посједа, ратни плијен).

Први крсташки рат повели су нормански, фландријски и холандски ритери. Освојили су Јерусалим и створили неколико грофовија и Јерусалимску краљевину.

Други крсташки рат под вођством француског и немачког краља завршио се без резултата.

Трећи крсташки рат воде енглески краљ Ричард Лављег Срца, француски краљ Филип II Август и немачки цар Фридрих Барбароса. У овом походу Ричард Лављег Срца је успио уговором да обезбиједи слободан долазак ходочасника у Јерусалим.

Четврти крсташки рат водили су француски феудалци под вођством Млетачке републике. У овом походу крсташи су заузели Цариград, створено је Латинско царство и створене још неке мање државе.

Пети крсташки рат вођен је против египатског султана који је владао Палестином. Због унутрашњих раздора, крсташка војска је морала да напусти Египат.

У Шестом крсташком рату Фридрх II Хоенштауфовац осваја Јерусалим.

Француски краљ предузео је седми и осми крсташки рат, али без већих успјеха.

Треба поменути и два дјечија крсташка рата. Дечји крсташки рат је назив за неколико фиктивних и стварних догађаја . Међутим, дио дјеце су трговци продали у Египту, а други дио је страдао од зиме и глади.

Последице крсташких ратова су опадање угледа римског папе, доминација италијанских градова у Средоземљу и упознавање Европе са културом Истока.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

 

 

Pin It on Pinterest

Share This