Izaberite stranicu

Хуманитарни омладински клуб „Млади за Космет“ прославио је 10-11. новембра, дводневном манифестацијом „Догодине у Призрену“ деценију постојања.

Прослава овог значајног јубилеја – десет година рада, током којих су „Млади за Космет“ постали озбиљни и репрезентативни носиоци подршке, помоћи и бриге за страдални и напаћени народ на КиМ, као и за све којима је потребан братска рука помоћи, показала је да ово удружење обједињује, уједињује и сабира велики број младих око идеје слободе за све, а на основама хришћанског учења о милосрђу као врховној вриједности и једном од кључних међа нашег спасења.

У наставку доносимо надахнуту поздравну ријеч – обраћање Павла Божовића коју је испред „Младих за Космет“ произнео у суботу вече на хуманитарном концерту „Догодине у Призрену“ у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.

*****

„Припала ми је велика част да вас поздравим испред хуманитарног омладинског клуба Млади за Космет, удружења које нема своје формално чланство већ све људе добре воље и жеље да се помогне опстанак наших сународника на Космету.

Стога вечерашња прослава не припада само трудбеницима нашег клуба, већ је ово вече посвећено Богољубљу, братољубљу и родољубљу, вриједностима које сви сабрани на црквеном огњишту покушавамо његовати.

Ово је сигурно вече свих нас.

Није случајно да се ова прослава одржава на дан прославе Светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве који је основао манастир у Пећи, који ће касније постати патријаршија – извор воде живе са ког ће се до данас наш народ напајати пићем од ког се никад не жедња.

Сви заједно овдје сабрани, ми само настављамо дјело наших предака. И борба наше генерације има исто то извориште и а надамо се и исходиште, као и труд генерација у вјековима за нама – то је борба за слободу. Међутим, сам појам ослобођења, као и многи други термини у времену хипер-политизације живота данас потребују додатно разјашњење и промишљање.

Можда бисмо дио тог разјашњења могли пронаћи код Ива Андрића на самом крају његове На Дрини ћуприје. Тај крај приказује тријумф српске историје. Међутим, она долази, не као покорилачка, већ ослободилачка за све људе и Андрић је приказује као људе који прелазе ријеку да би донијели слободу, не само себи – него свима.

У Андрићевом виђењу исхода историје, није насилна способност Срба надјачала насилну способност Турака. Заправо, идеја слободе је прешла ријеку, премостила провалију мржње. То није етничка слобода, већ смисао ослобођења као таквог. Она долази никоме да не науди. Да никога не оштети. Не угрози.

Та слобода препознаје да Али-хоџа Мутевелић, а мутевелије су чувари задужбине који живе у задужбини, који симболички јесте тај мост – да је он добар човјек.

Није битна његова нација.

Није битна прошлост коју он представља.

Битно да је он добар човјек.

Мутевелић са друге стране размишља – дошла је једна каурска власт – аустроугарска, па сад још једна, можда гора каурска власт – српска, али свуд у свијету мора бити великих и умних а добрих људи. Велики умни и добри људи нису ограничени нацијом, већ са оне стране наших подјела постоје људи који воле ближњега, воле свог брата од истог Небеског Оца, какав је био Иво Андрић и његова књижевност, а кавих има међу свим земљаским народима.

Великим људима не може сметати добро другога, зато рука људима у невољи на Космету не може да угрози никог, па макар он био различите нације или политичког опредељења.

За ту и такву слободу, коју описује Андрић, а која је заправо она искра у човјеку коју је Бог удахнуо приликом стварања, морамо се борити сваког дана. Првенствено борби са свакодневним искушењима, али и настојањима да не заборавимо нашу браћу на распетом Косову и Метохији!

Хвала још једном свима вама!

Нарочито хвала подгоричком свештенству, оцима овог величанственог храма за сву помоћ коју су нам пружали у деценији за нама!

Догодине у Призрену!“

 

 

 

 

 

 

Pin It on Pinterest

Share This