Izaberite stranicu

Све неистине о припајању Боке Црној Гори

Бока, у ширем историјском смислу (укључујући Будву, Паштровиће и њихово залеђе), никад није припојена Црној Гори. Ово „припајање“ остваривано је или неистинама црногорских режимских историчара (1813. и 1918.), или фалсификатима званичних докумената (1945.)

Војни поход митрополита Петра Првог септембра 1813. ка Паштровићима, Будви, Грбљу и Михољском збору (Луштица) није био „ослободилачки, под љутом борбом“, како каже црногорска историографија.

Српско становништво тих крајева, предвођено својим свештенством, разоружало је или протјерало деморалисану француску војску, углавном састављену од плаћеника Хрвата и Италијана, и створило услове за ослобођење читаве Боке.

Скупштина уједињења 29. октобра 1813. није одржана у Црној Гори него у Боки, а припремили су је Бокељи, међу којима су опет најагилнији били српски свештеници.

На Скупштини није проглашено „враћање“ или „припајање“ Боке, него „равноправно сједињење двије сусједне покрајине“.
Сједињење није било безусловно, него „са оним условима и повластицама које су уживале и за које нађу да ће им убудуће бити признаване“, како пише у документу Скупштине, јер су Бокељи без обзира на промјену власти уживали широке аутономне повластице, не поклоњене, него извојеване сопственим снагама и способностима.

По закључку у том документу, „ако би држава која би њима владала била присиљена због ратних прилика да их напусти, у том случају, како главари обију покрајина изјављују и захтијевају, остаће слободне и независне исто онако како што би се слободне и добровољно предале (удружиле – В.К.)“.

И друга Скупштина, условно речено „Уставотворна“, на којој је донијета Одлука о уједињењу, одржана је 1. новембра 1813. у Боки, а не у Црној Гори.

На тој Скупштини је образована Централна комисија (у рангу владе), на челу са владиком Петром Првим као предсједником, и секретаром из Боке, уз потпуно једнак број чланова (министара): 9 из Боке и 9 из Црне Горе.

Тада је формирано и Вијеће са 41 послаником. Предсједавао је митрополит Петар, а потпредсједник је био из Боке. Из читаве Црне Горе је било 9 посланика, а из Боке чак 31 (што је за свако одлучивање више него довољна апсолутна већина).
Донијета је и Уредба, привремени Устав, од 22 параграфа.

Власт предсједника или потпредсједника „простире се само да потписују декрете и публична писма“ (Члан VIII), па им је власт тако органичена да не могу ништа одлучивати без одлука Централне комисије.

Привремено сједиште владе није било у Црној Гори, него у Доброти, до јануара 1814, када се Котор предао па је он постао престоница сједињене државе. (А гдје би у старој Црној Гори и могла бити престоница, кад је тадашње Цетиње било неупоредиво мање и, осим манастира, безначајније од било којег градића у Приморју?)

Све ово било је логично јер пасивна Црна Гора, када није било ратног плијена, могла је опстајати само уз помоћ покровитеља и пријатеља. Нико од великих сила није се ни претргао да загосподари Црном Гором, за разлику од Боке.

Јасно је и зашто:
Геополитички положај, природно заклоњена велика лука, стратегијски и војно-поморски значај Боке многоструко је превазилазио по значају каменито-планинску Црну Гору, која није имала ни колских путева, ни излаза на море.

Природне ресурсе, нарочито морске, поморске и маслинарске, те општу развијеност, градове, бродове, међународну трговину и материјално богатство већине становништва Боке било је непристојно упоређивати са биједном Црном Гором.

Даље, у Боки, на Превлаци Архангела Михаила, основана је прва српска православна епископија, а потом и прва митрополија у Зети. Превлака је исходиште и црногорске духовности, али и државности.

У Боки су основне прве школе, прве читаонице и библиотеке, архиви… – много прије него у Црној Гори. Па и сам оснивач прве основне школе у Црној Гори, владика Раде, основну школу је похађао у Боки. Тако је и са гимназијом, другим средњим школама, образовањем уопште. Бока је 1813. године имала неупоредиво више писмених и образованих људи него Црна Гора.

Поморци су имали много познанстава и веза широм Медитерана, па и преко океана, а тиме и много више познавалаца страних језика него Црногорци. Римокатоличке бискупије и надбискупија биле су на Приморју.
Апотекарство, здравствене установе, судство, комунално уређење, катастар, администрација, урбанизам, архитектура и сви атрибути цивилизације знатно су старији у Боки него у Црној Гори.

Очигледно је ко је коме био припојен! Уосталом, ни та сједињена држава Боке и Црне Горе није била суверена, него је била под протекторатом великих сила („Росије, Остерајха и Англетере“), које су средином маја 1814. одлучиле да Бококоторска покрајина уђе у састав аустријске државе. Званична црногорска историографија тумачи да је то срамни чин међусобне трговине великих сила, а прикрива да су римокатоличке општине у Боки од почетка биле против овог сједињења.

Међутим, српских православних општина било је двоструко више. Но, и оне су убрзо промијениле ставове према сједињењу са Црном Гором, због окупаторског понашања неких Црногораца, који нису слушали ни свог владику.

Та творевина потрајала само седам мјесеци, јер је Бокељима више одговарала цивилизована управа једне велике силе.

Бока у уједињењу 1918.

У посљедње вријеме, мало-мало, па неко у црногорској јавности постави питање одлука Подгоричке скупштине из 1918. године о уједињењу са Србијом. И тражи њихово поништење.
Што би Црна Гора добила поништењем одлука Подгоричке скупштине? Логично: враћање на стање прије њиховог доношења.
А што би у случају поништења одлука Подгоричке скупштине било са државно-правним статусом Боке, односно са статусом Бококоторског среза, са четири данашње бокељске општине (укључујући Будванску), односно раније Бококоторске провинције?
Бока није имала никакве везе ни са Подгоричком скупштином, па ни са њеним одлукама. Нико од Бокеља није учествовао на Подгоричкој скуштини, нити је био позван на њу. Јер, Бока није ни припадала Црној Гори!
Бока није имала присталице ни међу „бјелашима“ ни међу „зеленашима“, нити су их њихове размирице много узбуђивале.

Нису имали везе ни са Божићном побуном, ни са њеним угушењем, иако се то тако близу одвијало.
Из сачуваних докумената види се да су на Подгоричкој скупштини заступљени окрузи: Цетињски, Подгорички, Никшићки, Андријевички, Пљеваљски, Колашински, Берански, па чак и Метохијски, а из Приморја само Барски.
Бока је имала своје скупштине о уједињењу са Србијом. И то не једну, него више њих.

До тада, Бока је била саставни дио Аустроугарске Царевине, а Бокељи њени војни обезезници. Упркос томе, многи Бокељи, нарочито Грбљани и Паштровићи, дезертирали су и нашли су се, као добровољци, прво у црногорској па у србијанској војсци.

Породице су им интерниране, а домови опустошени и стока поклана или одведена као ратни плијен још у почетку рата, када је црногорска војска продрла у Грбаљ. То званична црногорска историографија прикрива, и то се може назвати фалсификовањем новије историје Боке.

Многи мјештани из Горњег Грбља по повратку из интернације, или војске, било аустроугарске или србијанске, на кућама нису нашли ни врата ни прозоре. Након рата, све је то пописано и документовано фотографијама, ради тражења ратне одштете (репарације), али није коришћено јер није било доказа да је то урадила аустроугарска војска. Што је било са овом документацијом, нико није истраживао.
Бокељи, нарочито Грбљани и Паштровићи, поднијели су дио терета пробоја Солунског фронта, изгинули или се вратили са многим одликовањима, укључујући и највише, витешко, Карађорђеву звијезду.

Нису то радили да би се Бока „вољом Бокеља прикључила матици Црној Гори“!

Прије распада Аустроугарске Царевине, у свим бокељским општинама основани су илегални одбори народних вијећа Боке Которске. Ни у наслову, ни у програму, није се помињала Црна Гора. Програм им је био раскидање свих веза са Аустроугарском Царевином и прикључење Србији, или укључење у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца.

Тек су створени услови –повлачењем аустроугарске војске и жандармерије из насељâ и њиховим забарикадирењем у тврђаве и градове – од 8. до 10. новембра 1918. у сеоским општинама су одржани велики народни зборови на којима су одбори народних вијећа преузели власт.

У Луштичкој шуми илегално је основана Српска гарда. Није основана по узору на 60 година старију Српску народну гарду у Котору, нити је имала исте циљеве, а није имала ни њихове униформе.

И у другим бокељским општинама, којих је било знатно више него данас, осниване су оружане групе, користећи постојеће организације Соколских дружина и домобрана. У неким општинама су их називали сеоским стражама, или слично.
Највеличанственији је био збор Грбљана у Побрђу, којег Грбљани још увијек добро памте.

Нису ту били само главари селâ, него готово читав народ Грбља, и мушко и женско, што је резултат активности илегалног Одбора народног вијећа. Женâ је чак било и више, јер је већина мушкараца још била у војци, како у аустроугарској, у коју су мобилисани, тако и у србијанској, у коју су пребјегли.

И поред тога, није запамћено да је икада у Грбљу на једном мјесту било толико народа, ни до тада, ни касније, иако Побрђе није било старо зборно мјесто свих Грбљана, као манастир Подластва.

Једногласно, уз дуге овације, донијета је одлука да Грбаљ, без обзира на одлуке других општина, раскине све везе са Аустроугарском Царевином и да се прикључи не било којој држави која би се створила на рушевинама Царевине, него – Србији.

На основу одлукâ скупштинâ и одборâ народних вијећа, Бока се преко свог представника – а не као дио Црне Горе – укључила у Србију, а са њом у заједничку државу Јужних Словена. Представник Боке (у ширем смислу, са Будвом и Паштровићима) био је доктор права Божо Вукотић, Которанин поријеклом из Грбља.

Он је још на изборима 1911. побиједио у сва три изборна круга за посланика у Царевинском вијећу у Бечу. Тада су у том највишем царском Дому била само два Србина: др Божо Вукотић за Боку и др Душан Бељак за Далмацију.
Почетком 1916, када је Краљевина Црна Гора капитулирала, Божо Вукотић је мобилисан у војску, гдје је одбио да прими официрски чин и положај који му је припадао по образовању, па је интерниран на присилни рад у Коморан (Мађарска).

Није му помогао ни посланички имунитет, све до маја 1917. када су Царском одлуком посланици условно пуштени на слободу. Било би логично да им у ратним приликама, при условној слободи, буде забрањено бављење политиком. Међутим, истог мјесеца основали су Југословенски клуб и саставили Декларацију, прочитану на сједници парламента 30. маја 1917, којом је тражена самосталност Срба, Хрвата и Словенаца.

Дакле, то су храбро тражили у првој половини 1917. године, када је Аустроугарска Царевина још била у пуној снази. Састављач и један од потписника Декларације био је др Божо Вукотић, који је у вези са њом, охрабрен почетком већих ратних тешкоћа за Аустроугарску Царевину, говорио у Парламенту и фебруара 1918. те године, истог мјесеца, учествовао је на прослави стоте годишњице позоришта у Прагу, када су избиле велике антиаустроугарске демонстрације.

Како још није било нових избора, Божо Вукотић је, као легитимни народни посланик Боке, делегиран да је привремено представља у формирању нове државе. Учествовао је у састављању прокламације, а 1. децембра 1918. у Београду и у прокламовању уједињене државе Срба, Хрвата и Словенаца. Не у саставу црногорске делегације, него засебно, као заступник Боке!

То што је Бококоторски срез након завођења шестојануарске диктатуре 1929. године административном подјелом укључен у Зетску бановину, заједно са Црном Гором, Дубровачким подручјем, Источном Херцеговином све до Неретве, Новопазарским санџаком, Метохијом и још неким крајевима, не значи да је то било његово прикључење Црној Гори или улазак у било какав облик проширене државе Црне Горе.

Ако пак значи, по чему би то могло важити само за Боку, а не једнако тако за Дубровиник и за сва наведена подручја, чије становнике, па ни Бокеље, нико није питао којој ће бановини припадати.

Како је Бока 1945. ушла у састав Црне Горе

Антун-Тонко Шуран из Тивта, Хрват југословенске оријентације, првоборац, добро информисан, јер је био на многим одговорним функцијама у рату и након њега, имао је петљу да каже што зна.

Тонко је био вијећник Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Црне Горе и Боке (чији назив указује на двије равноправне покрајине, као што је било и 1813. приликом првог, краткотрајног уједињење Црне Горе и Боке), када је донијет „Проглас делегата и засједања ЗАВНО Црне Горе и Боке“. У поднаслову стоји да се упућује „Народу Црне Горе и Боке“.

Тако и међунаслови Прогласа говоре одвојено о народима: „Црногорски народе и народе Боке!“, „Браћо Црногорци!“ (засебно поглавље), „Браћо Бокељи!“ (засебно поглавље), „Бокељи и Црногорци!“ (прво Бокељи), „Браћо Црногорци и Бокељи!“ (прво Црногорци).

На крају Прогласа су тада уобичајени поздрави државама савезницама и завршна парола: „Живјела слободна Црна Гора и Бока у демократској Југославији!“. („Правни зборник“ бр. 3. из 1961.)
На формулисање текста Прогласа утицао је и Тонко Шуран, који је опширно писао (двије цијеле стране „Гласа Црногораца“ од 19. августа 1999.) о историјским односима Бокеља и Црногораца, користећи као извор и дјела проф. др Лаза М. Костића.

Занимљиво је да су у Прогласу, усред рата, крајем 1943. године, Бокељи и Црногорци ословљавани као „браћа“, а не „другови“. Тада је из Боке (укључујући Будву, Паштровиће и њихово залеђе) изабрано десет вијећника да заступају интересе предратног Бококоторског среза.

Тако је било све док је Црногорцима била потребна подршка Бокеља, а када су осигурали побједу и учврстили власт, дошло је до велике преваре. Било је то прије успостављања нове власти са изабраним представницима (макар и на недемократским изборима), па чак и мјесец дана прије завршетка свјетског рата.

На брзину је, за 8. април 1945, у Котору сазвана сједница Пленума НОО среза Боке Которске, о чијем току и одлукама је опширно писао др Горан Комар (цијела страна „Гласа Црногораца“ од 11. септембра 1999.) Предсједавао је Душан Поповић, предсједник НОО Херцег-Новог, али ни он, нити било који Бокељ није имао главну ријеч, него високи партијски функционер – Блажо Јовановић.

Са те сједнице је сачуван само записник, па нема других важних докумената. Иако су тада и мање важни записници цензурисани, ипак је остало видиво какав је притисак вршен да се расправља о припајању Боке Црној Гори, са губитком свих њених специфичности, па чак и њеног помена у називу заједничке државе.

За сједницу је било предвиђено да се расправља о исхрани становништва, отклањању хаоса којег је рат оставио у просветним, здравственим, социјалним, судским, комуналним и осталим службама, чије је рјешавање било приоритетно.

На ове теме требало је да разговарају позвани, али из записника се не види ни ко их је одабрао ни ко их је позвао.
И тако, 32 људи, углавном чланова Комунистичке партије, требало је да одлучи о трајној судбини читаве Боке, и то како – суморним утапањем у Црну Гору.

Њих народ Боке није делегирао, нити се њима пружила прилика да се са народом о томе претходно договоре. То нису били демократски изабрани представници Боке.
На ову сједницу позвани су и по један свештеник обје конфесије и још понеки угледни Бокељ, да се не би рекло како су на њој донијете партијске одлуке.

Блажо Јовановић, који је дошао у униформи вишег официра УДБЕ, са парабелумом за појасом, тражио је (боље рећи наредио) да се у дневни ред, и то под тачком „разно“, уврсти оно што је значило укидање аутономије Боке.

Било је то вријеме када су на све стране падале невине главе, али ипак се већина присутних успротивила да се тако важно питање рјешава на овој сједници. Тражили су да се оно боље припреми, да се о њему не одлучује успут, тим прије што из већине општина ондашњег среза Боке нико није био присутан.
Поп Веселин Чуквас је тражио да се о овом питању прво изјасне народ и општински одбори, па тек онда да се о њему расправља на нивоу Среског одбора, што је у складу и са одлукама 3. засиједања ЦАСНО. Дон Роко Пасковић је подржао овај став, а онда и готово сви присутни.
Блажа Јовановића, правника, одлука ЦАСНО уопште није интересовала. Пред строгим и одлучним Блажом, један по један од присутних мијењали су свој став. Ипак, Блажов предлог (боље рећи директива) да се на овој сједници, под тачком „разно“, одлучује о судбини Боке, није једногласно прихваћен.

Од 21 присутних, 11 је било против: др Зоро Војводић, Божо Ерцеговић, Мијо Илић, Јово Јовановић, Никола Ковачевић, Видак Павловић, Лука Павловић, дон Роко Пасковић, Душан Поповић, Алфред Роси и Мијо Фажо. Дакле, већина присутних: 11 према 10, били су против Блажове иницијативе (имена попа Веселина Чукваса и Пера Томановића не налазе се међу онима који су гласали, а из записника се види да су били на сједници).
По записнику би се могло закључити да расправе под тачком „разно“ није ни било, јер је одмах донијета одлука: „Пленум НОО среза Боке, на својој сједници одржаној 8. априла 1945. у Котору, једногласно се изјаснио да се Бока припоји федералној јединици Црној Гори, сматрајући да је тумач жеља народа Боке“!!!

Имена потписника ове одлуке нису објелодањена, јер то није ни важно за „једногласно прихваћену одлуку“, која је „израз воље већине народа Боке“. Ослонцем на овако „чврсту“ подлогу, IV скупштина Антифашистичког народног ослобођења, уз дуготрајне овације, укинула је Боку да би је касније прогласили „Црногорским приморјем“.

Васко Костић
Приредио: Јован Пламенац
(„Српски глас Боке“, бр. 44, новембар 2012. године)

Извор: in4s.net

Pin It on Pinterest

Share This