Izaberite stranicu

Тринаестог новембра 1813. рођен је Петар II Петровић, Ловћенски Тајновидац, један од највећих српских пјесника, владика и владар Црне Горе…

Боже драги, који све управљаш,

који сједиш на престол небесни

те могућним зажижеш погледом

сва свијетла кола у простору;

ти, који си развија прашину

испод твога трона свијетлога

и назва је твојим мировима,

те си прашак сваки оживио,

насија га умнијем сјеменом;

ти, те књигу држиш миробитну,

у коју су судбе уписате

мировима и умним тварима,

који се се милосно склонио

дјејателне оживит членове

малом мраву ка гордоме лафу, –

проведри ми више Горе Црне,

уклон’ од ње муње и громове

и смућени облак градоносни!

Да, нијесу ни криви толико;

премами их невјера на вјеру

улови их у мрежу ђавољу.

Што је човјек? Ка слабо живинче!

Мед за уста и хладна приоња,

а камоли млада и ватрена!

Слатка мама, но би на удицу:

Пиј шербета из чаше свечеве,

ал’ сјекиру чекај међу уши!

Страх животу каља образ често;

слабостима смо земљи привезани,

ништава је, него тврда веза.

Али тице те су најслабије

лови свјетлост лисичијех очих,

него орла кријући гледају.

За врснијем братом али сином

пусти гласи милост утроструче;

нађено је драже негубљена;

иза туче ведрије је небо,

иза туге бистрија је душа,

иза плача веселије појеш.

Ох, да ми је очима виђети

Црна Гора изгуб да намири!

Тад би ми се управо чинило

да ми св’јетли круна Лазарева,

е слетио Милош међу Србе;

душа би ми тада мирна била

како мирно јутро у прољеће

кад вјетрови и мутни облаци

дријемају у морској тавници.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This