Izaberite stranicu

Дванаестог новембра 1964. године под сумњивим околностима умро је епископ Варнава Настић.

Судбина владике Варнаве је парадигма односа комунистичке државе према Цркви. Овај свети човјек толико је био непожељан и прогоњен од југословенског комунистичког режима да је и његово помињање или позивање на његове бесједе било угушивано.

Епископ Варнава рођен је 1914. године у Америци. Послије Великог рата вратио се са родитељима у њихово родно Сарајево. Отац га је, послије завршене средње школе, одвео у Охрид код владике Николаја Велимировића по благослов да упише теологију у Београду и да се истовремено замонаши. Завршио је теологију, замонашио се, и вратио у Сарајево. Као образован млади човек из Српске православне цркве, био је поштован од свих конфесија. У то вријеме Павелић, у својој НДХ, формира Хрватску православну цркву и позива младог јеромонаха Варнаву да буде епископ те цркве. Одбио је. Није ни слутио да ће му нове комунистичке власти накнадно испоставити рачуне.

Владика Варнава био непожељан зато што је у својим проповиједима, по успостављању комунистичког режима, позивао народ да остане у вјери. Није се супротстављао држави, али је држава у њему препознала непријатеља. Пријетила је опасност од дијела најумнијих црквених великодостојника, који су поштовали државу, али су сасвим изричито упућивали у погубност безбожништва и одустајање од православља зарад привилегија, некаквог интернационализма, тобоже епохе будућности. Зато је епископ Варнава дужност епископа обављао само мало више од четири мјесеца. Онда је ухапшен и осуђен на једанаест година строгог затвора с принудним радом. Уз то, и с три године лишавања грађанских права. Тако се нова комунистичка власт обрачунавала с најумнијим архијерејима Српске православне цркве, послије Другог рата.

Живот владике Варнаве у сваком погледу је био хришћански, не само зато што је живио по Божјим заповијестима, већ и што је тај његов живот био права голгота, од страдања до васкрсења.

На Велики петак1951. године десила се кулминација страдања владике Варнаве, али и других затвореника (римокатоличких и муслиманских свештеника), када је њих четрдесетак пребацивано из КП Зеница у затвор у Сремској Митровици.

Вагон у коме су били ови затвореници остављен је на отвореној прузи код Винковаца и на њега је “случајно” налетео теретни воз. Преживјела су једанаесторица затвореника, а међу њима и епископ Варнава. Готово смрвљен, потпуно преломљених ногу.

Успио је владика да преживи овај “удес”, и до краја је, тешко повређен, уз избјегавање адекватне медицинске његе, издржао изречену затворску казну. Ипак је прерано отишао из живота. Смрт је наступила послије ручка, а прије тога је био код зубара у Новом Саду. Осјетио је најприје да му се грче руке и ноге. Помоћи није било.

У таквим случајевима докази се, наравно, не остављају, али је непорјецива сумња да је владика Варнава отрован.  И смрт и сахрана владике Варнаве биле су сасвим у сагласју са овом сумњом. Све оковано тишином. И, дуго послије тога. Тек послије његовог Великог петка и његове Велике суботе, која је трајала четири деценије, доживио је – васкрснуће. За вријеме патријарха Павла проглашен је за светитеља. Многи долазе да се пред његовим гробом помоле, крсте и вјенчавају.

Молитвена сабрања дешавају се пред гробом епископа који је, служећи вјери, изабрао голготу умјесто подаништва.

Судбина владике Варнаве је парадигма односа комунистичке државе према Цркви. Овај свети човјек толико је био непожељан и прогоњен од југословенског комунистичког режима да је и његово помињање или позивање на његове бесједе било угушивано.

Епископ Варнава рођен је 1914. године у Америци. Послије Великог рата вратио се са родитељима у њихово родно Сарајево. Отац га је, послије завршене средње школе, одвео у Охрид код владике Николаја Велимировића по благослов да упише теологију у Београду и да се истовремено замонаши. Завршио је теологију, замонашио се, и вратио у Сарајево. Као образован млади човек из Српске православне цркве, био је поштован од свих конфесија. У то вријеме Павелић, у својој НДХ, формира Хрватску православну цркву и позива младог јеромонаха Варнаву да буде епископ те цркве. Одбио је. Није ни слутио да ће му нове комунистичке власти накнадно испоставити рачуне.

Владика Варнава био непожељан зато што је у својим проповиједима, по успостављању комунистичког режима, позивао народ да остане у вјери. Није се супротстављао држави, али је држава у њему препознала непријатеља. Пријетила је опасност од дијела најумнијих црквених великодостојника, који су поштовали државу, али су сасвим изричито упућивали у погубност безбожништва и одустајање од православља зарад привилегија, некаквог интернационализма, тобоже епохе будућности. Зато је епископ Варнава дужност епископа обављао само мало више од четири мјесеца. Онда је ухапшен и осуђен на једанаест година строгог затвора с принудним радом. Уз то, и с три године лишавања грађанских права. Тако се нова комунистичка власт обрачунавала с најумнијим архијерејима Српске православне цркве, послије Другог рата.

Живот владике Варнаве у сваком погледу је био хришћански, не само зато што је живио по Божјим заповијестима, већ и што је тај његов живот био права голгота, од страдања до васкрсења.

На Велики петак1951. године десила се кулминација страдања владике Варнаве, али и других затвореника (римокатоличких и муслиманских свештеника), када је њих четрдесетак пребацивано из КП Зеница у затвор у Сремској Митровици.

Вагон у коме су били ови затвореници остављен је на отвореној прузи код Винковаца и на њега је “случајно” налетео теретни воз. Преживјела су једанаесторица затвореника, а међу њима и епископ Варнава. Готово смрвљен, потпуно преломљених ногу.

Успио је владика да преживи овај “удес”, и до краја је, тешко повређен, уз избјегавање адекватне медицинске његе, издржао изречену затворску казну. Ипак је прерано отишао из живота. Смрт је наступила послије ручка, а прије тога је био код зубара у Новом Саду. Осјетио је најприје да му се грче руке и ноге. Помоћи није било.

У таквим случајевима докази се, наравно, не остављају, али је непорјецива сумња да је владика Варнава отрован.  И смрт и сахрана владике Варнаве биле су сасвим у сагласју са овом сумњом. Све оковано тишином. И, дуго послије тога. Тек послије његовог Великог петка и његове Велике суботе, која је трајала четири деценије, доживио је – васкрснуће. За вријеме патријарха Павла проглашен је за светитеља. Многи долазе да се пред његовим гробом помоле, крсте и вјенчавају.

Молитвена сабрања дешавају се пред гробом епископа који је, служећи вјери, изабрао голготу умјесто подаништва.

Извод из „Љетописа“  – Радио Светигора

Вашој пажњи препоручујемо емисију „Љетопис“ коју Радио „Светигора“ свакодневно емитује у 10:10 часова.  Кроз све значајне датуме „Љетописа“  води вас историчар Миомир Ђуришић – уредник емисије.

Pin It on Pinterest

Share This