Izaberite stranicu

8. новембра 1858. године послије побједе над турском војском на Грахову, Црна Гора је добила међународно утврђене границе према Отоманском царству које су гарантовале велике силе.

Године 1857. незадовољство херцеговачких и брдских племена претворило се у широки устанички покрет против Турске. Вођа херцеговачких устаника био је Лука Вукаловић, коме је књаз пружао помоћ у оружју и људству. Русија је наставила са слањем помоћи Црној Гори.

Турска се, други пут, озбиљно припремала да умири Херцеговину и да нападне Црну Гору. „Везир босански и придружене Херцеговине“, упућује проглас херцеговачком становништву и упозорава га на обавезе према султановој власти. Мало гранично мјесто Грахово постаје предмет велике пажње европске дипломатије, која не успијева да сачува мир. Турска војска, са око 13.000 ратника, креће према Грахову. Црногорци концентришу своју војску од око 7.500 војника. Најжешћа битка вођена је на брду Граховцу, и у њој Турци доживљавају потпуни пораз. Према неким изворима, погинуло је око 4.500 турских војника, а према извештају књаза Данила, око 2.000 Црногораца. Црногорци су заплијенили велику количину лаког оружја, све турске топове, све ратне заставе, 1.200 јахаћих коња и 500 шатора.

Та битка, највећа побједа црногорског оружја под командом великог војводе Мирка Петровића после битке на Крусима 1796. године, веома је позитивно одјекнула Европом. Руски отправник послова у Бечу јавио је да су Црногорци крвљу написали „нову страницу у књизи њихове историје“. Западноевропска штампа са одушевљењем је писала о побједи црногорског оружја, а у извештајима су предњачили „Српски дневник“ и „Српске новине“ из Војводине, француски часописи, немачки и други.

Последица битке на Граховцу биле су веома рђаве по турску империју. Французи су упутили два ратна брода, затим је упловила и руска флота да би се спријечило искрцавање отоманских трупа и нови напади на Црну Гору.

Црногорско-турски сукоб почео је да се рјешава дипломатским путем.Порта увјерава руског представника у Цариграду да је забранила нападе турских трупа на црногорску територију, осим „у случају крајње нужде“.

Иако књаз Данило није остварио пројекат независне и међународно признате Црне Горе и добио много прижељкивани излаз на море, ипак је постигао велики успјех. Црна Гора је први пут добила међународно обиљежену и признату границу и тако фактички постала независна држава, што је књазу омогућило да настави рад на учвршћењу земаљске власти и унапређењу развоја црногорског друштва.

Европске силе оснивају комисију за разграничење Црне Горе и Турске, у коју су ушли представници Русије, Француске, Аустрије, Велике Британије и Пруске, уз стручно и помоћно особље. Комисија се састајала више пута, радила је на терену, да би у близини Спича, ударила последњи гранични знак на црногорско-турској граници. Црној Гори су присаједињени Грахово, Жупа Никшићка, Рудине, Тупина, Додоши, Горњи Васојевићи и дјелови Бањана, Дробњака и Куча.

Проширење Црне Горе и разграничење с Турском било је резултат краткотрајне владавине књаза Данила. Он је увођењем реда и закона у Црној Гори и њеним знатним проширењем привукао пажњу великих сила, које су прихватиле његов захтјев за разграничење и приморале Турску на уступак. Успјесима у пограничним операцијама, поразом Турака на Грахову маја 1858. године и снажним разарањем Колашина на Илиндан те године, показало се да више ни утврђени градови не гарантују одржавање окупационог стања пред црногорским оружјем и храброшћу устаника. Турска влада је коначно морала пристати да спроведе акт разграничења с Црном Гором књаза Данила, чиме је фактички признала њену независност. Разграничење је представљало крупан корак Црне Горе на дипломатском пољу. Аустрија је већ била признала Црну Гору и извршила разграничење с њом након сукоба око Паштровачке горе 1837-1841. Дипломатским притиском након граховске побједе и послије разарања Колашина услиједило је међународно разграничење с Турском и индиректно признање, а стварно признање суверенитета и независности Црна Гора је добила тек након Вељег рата на Берлинском конгресу 1878. године.

Извод из „Љетописа“  – Радио Светигора

 

Вашој пажњи препоручујемо емисију „Љетопис“ коју Радио „Светигора“ свакодневно емитује у 10:10 часова.  Кроз све значајне датуме „Љетописа“  води вас историчар Миомир Ђуришић – уредник емисије.

Pin It on Pinterest

Share This