Izaberite stranicu

7. новембра 1781. године у Севиљи (Шпанија) је римокатоличка инквизиција последњи пут починила злочин јавног спаљивања “грешника” оптужених за јерес

Инквизиција(латински: inquisitio – ислеђивање) је била установа, током средњег века у Католичкој цркви чији је задатак да ислеђује, суди и кажњава људе које је црква сматрала јеретицима.

Почетак рада инквизиције везује се за личност папе Гргура IX. Најзлогласнија је била Шпанска инквизиција.

Папа Иноћентије IV је издао папску булу која је експлицитно допуштала употребу мучења при изнуђивању признања од наводних јеретика током инквизиције, и експлицитно праштала праксу убијања повраћених „јеретика“, спаљивањем на ломачи. Була је уступала држави дио имовине, конфисковане од осуђеника.

Инквизитори су најприје долазили у неко мјесто и прво су позивали јеретике и осумњичене на покајање, прикупљали су њихова имена. Суд је имао биљежника – нотара, савјетнике, чуваре затвора, браниоце. Оптужени или осумњичени није знао имена свједока који свједоче против њега. Он је једноставно морао говорити истину и имена саучесника. У циљу истраге прибјегавало се мучењу. Најчешће казне биле су: одузимање имовине и свих права не само окривљеног већ и његових сродника; потом је оптужени стављан у затвор. Упорни јеретици су осуђивани на смрт, и то спаљивањем на ломачи. Они који би се покајали били су задављени а потом спаљени. Тијела умрлих јеретика су откопавана а потом спаљивана. У пракси, узалуд је било жалити се на донијету пресуду инквизиције. Личност самог инквизитора била је неприкосновена; инквизитор је себе сматрао одговорним једино папи; на суд је могао извести и духовне ауторитете веће од себе.

Католичка црква је највише важности придавала признањима, која су јој се чинила важнијим од доказа. Ако би оптужени, упркос свему, упорно одбијао, инквизитор је могао употребити средства присиле, од којих је једно био превентивни затвор. Било је више степена казни и судије су бирали начин који им се чинио најпогоднијим. Кривац је могао бити окован, подвргнут дугим постовима или лишаван сна… Било је одређено једно ограничење: избјегавати сакаћења и опасност од смрти – али то је била само форма да се избјегну канонске нерегуларности. Од казни најчешће су биле: бичевање, козлић и огањ.

Инквизиција дјелује брзо, потчињава јој се свјетовна власт; у самом процесу нема адвокатских расправа и образложења. Пресуда је обично читана јавно на градском тргу. Изрицању пресуде претходила је обавезно проповијед. У присуству на хиљаде људи, осуђени се појављивао обучен у посебно одијело. Смртна пресуда је обично извршавана сјутрадан. У суштини, улога инквизиције била је у томе што је само проглашавала да Црква не штити јеретике и да их предаје у руке државних закона. Јеретицима је одузимана сва имовина и то у корист државе, или цркве или пак саме инквизиције.

Извод из „Љетописа“  – Радио Светигора

 

Вашој пажњи препоручујемо емисију „Љетопис“ коју Радио „Светигора“ свакодневно емитује у 10:10 часова.  Кроз све значајне датуме „Љетописа“  води вас историчар Миомир Ђуришић – уредник емисије.

Pin It on Pinterest

Share This