Izaberite stranicu

6. новембра 1787. године рођен је Вук Стефановић Караџић српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог рјечника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века. „Рођен у вријеме зло и мучно, у дане када се чињаше да је скоро угашен живот српског народа. Вук је стао на снагу у вријеме јуначко“. Стекао је и неколико почасних доктората.

Учествовао је у Првом српском устанку, а након слома устанка преселио се у Беч. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи.

Вук Стефановић Караџић је рођен у Тршићу близу Лознице, у породици у којој су дјеца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му вјештице и духови не би наудили. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака.

Вук је имало  много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у дјетињству и раној младости.

Уз Копитареву помоћ и савјете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и са радом на граматици народног говора. У Бечу је објавио збирку народних пјесама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“. Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору.

Идуће године је издао другу збирку народних песама под именом „Народна сербска песнарица“. У овој збирци су се нашле пјесме које су испјевали Тешан Подруговић и Филип Вишњић.

Као година Вукове побједе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дјела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868, четири године након његове смрти.

Издавањем „Горског вијенца“, доказано је да се и највећа филозофска дјела могу писати чистим српским народним језиком.

Његова граматика коју је назвао „Писменица сербскога језика по Говору простога народа написана“  је, без обзира на несвршеност и непотпуност, дјело  значајно као прва граматика говора простога народа. Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, која су се писала иако нијесу имала својих гласова.

Међу заинтересованим за српски језик нашли су се Немац Јохан Волфганг Гете и браћа Грим. Како је Вук у то време боравио у Црној Гори, на Цетињу је 1836. штампао „Народне српске пословице“ које је посветио владици Петру II Петровићу Његошу. Најистакнутије вође Првог српског устанка Вук је описао у неколико историјских монографија. Коначно, Вук је познатом њемачком историчару Леополду Ранкеу дао материјал о Првом српском устанку, према којој је Ранке касније написао своје дело „Српска револуција“.

Вук је умро у Бечу 1864. године а посмртни остаци пренесени су у Београд 1897. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.

Извод из „Љетописа“  – Радио Светигора

 

Вашој пажњи препоручујемо емисију „Љетопис“ коју Радио „Светигора“ свакодневно емитује у 10:10 часова.  Кроз све значајне датуме „Љетописа“  води вас историчар Миомир Ђуришић – уредник емисије.

Pin It on Pinterest

Share This