Izaberite stranicu

Ове суботе обележене су Митровданске задушнице. Друштвене мреже преплавиле су фотографије порушених споменика са хришћанских гробаља на Косову и Метохији. Архимандрит и игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић такође је објавио серију фотографија порушених споменика са гробља у Ораховцу али и дужу причу Оливере Радић, професора српског језика гимназије у овом месту у којој је остало тек десетак ђака. У наставку објављујемо делове.

Ужурбано корачамо обесрбљеним ораховачким улицама које воде ка српском православном гробљу. Тридесетак нас је, различитих старосних доби. Идемо пешице, сами, без пратње, навикнути на страх…Свако по нешто носи у руци: плетену корпу или торбу у којој је сместио жито, свеће, вино, хлеб, јабуку и још по нешто да се спусти на гроб за душу…

…И загледах се у своје ципеле, које су правиле кораке напред, и крале део по део асфалтног пута који се вијугао тесним ораховачким улицама ка гробљу. Ипак су то кораци напред, зар не? Сама себе запитах и у истом трену подигох главу ка небу. Плаво и бистро, без краја, покривало је Метохију. Покривало је и нас, и мене. И правећи нове кораке стигосмо до гробља. Корачамо напред, зар не? И то је нешто! И гробље, наше, српско, одвојено колским путем на два дела, указа се пред нама…

…Више нас не изненађују порушени споменици, полупани мермерни покривачи гробова, преполовљени крстови. То је уобичајено. Сагињемо се и целивамо преживело парче каменог обележја, баченог на гроб или поред њега. Поправљамо поломљене крстове, померамо комаде мермера. Палимо свеће…

…Данас сам на ораховачко гробље повела свог сина. Неко ће можда рећи, а многи и кажу да деца не треба да иду на гробље – стресно је то за њих. Не мислим тако. Данас сам захвална мајци Ђурђи што ме је водила на гробље, јер сам тамо научила лекцију коју нигде и никад не могу научити.

…Док ходам ораховачким гробљем обнављам ту лекцију из детињства. И радујем се деци коју родитељи доведу на гробље да је и она науче. Нарочито када су пред нама порушени надгробни споменици, оскрнављени сточјом балегом и угинулим псима, мачкама, или као данас угинулим кокошкама.

…Научиће важну лекцију о својим прецима који ту почивају, али и ону другу о неким (не)људима који руше гробове њихових предака. Зашто им то треба? запитао се једанаестогодишњи Атанасије, гледајући у поломљени споменик свога стрица. Зашто им сметају споменици? – опет пита.

И треба деца да долазе и да памте док има оних који им нешто могу казати, пренети. Да знају да су ту под тим порушеним обележјима, или без обележја, остали гробови Радића, Станковића, Филијовића, Антића, Симића, Витошевића, Матића, Моравчевића, Баљошевића, Мојсића, Дедића, Марковића, Вучића, Миљковића, Миленковића, Јовичића, Грковића, Шорића, Уламовића, Стојановића, Станојевића, Великића, Кујунџића, Трбусића,Столића, Шарића, Рашића, Радовановића, Илића, Левића и многих других знаних и незнаних наших предака.“

Извор: kossev.info

Pin It on Pinterest

Share This