Izaberite stranicu

Београдски сајам књига је важан догађај не само за писце и издаваче, већ и за читаоце. И ја сам им на томе веома захвална. Јер, читаоци дају смисао постојања и књигама, и писцима, и нашој највећој манифестацији писане речи. За мене је, баш овакав какав је, величанствена светковина коју сви заједно прослављамо.

Ово, у интервјуу за “Новости”, каже Љиљана Хабјановић Ђуровић, писац, која и ове године на Сајам долази с новим романом. Овог пута написала је узбудљиву причу о животу Светог Василија Острошког.

– И овог пута чекаћу читаоце на свом штанду током целог дана – каже Љиљана Хабјановић Ђуровић. – Моје виђење Сајма свакако се разликује од виђења оних на чије штандове нико не свраћа. Већ 22 године свакодневно, и по цео дан, пред собом гледам редове људи који чекају, понекад и дуже од сата, да би добили моју посвету на књизи. Виђам труднице са малом децом и књигама у наручју. Виђам четворочлане, петочлане породице радосних лица, и свако од њих носи бар по једну књигу. Виђам људе који долазе са југа Србије, из Српске, Црне Горе, Македоније, Хрватске, возе се сатима, затим читав дан проведу на Сајму, а онда их чека нова напорна ноћ.

* Подвизи и врлине сврстали су Светог Василија Острошког, уз Светог Саву, у највољеније српске светитеље. Шта је вас привукло да о њему пишете?

– Моја баба потицала је од српског племена Бјелопавлића, које се кућило у долини Зете, испод острошке врлети. Знала је многе приче о чудима Светог Василија, која је чинио за живота и после смрти. И ја сам уз те приче одрастала. Али прошло је много година, и небројено пута сам отишла да се поклоним Светоме пре него што сам почела да се питам какав је био живот и подвиг човека који је заслужио да га Бог обдари даром чудотворења. А, чим сам прочитала прве податке о његовом животу, знала сам да ћу једнога дана ту величанствену причу преточити у роман. И чекала сам да Свети одреди час.

* Истражујући његов живот, до којих сте нових сазнања дошли?

– Ми углавном знамо за његова чуда. Зато сам била најпре изненађена, а потом истински задивљена сазнањима о његовом животу. Митрополит Василије био је мученик. Страдао је и од Турака, и од Латина, и од својих. Клеветали су га, нападали, прогонили, а све зато што је непоколебљиво бранио православну веру и свој народ. И није ни могао ни хтео другачије.

* Прича о Светом Василију нераздвојна је од оне о манастиру Острог. Да ли се за ово светилиште може рећи да је место нашег уједињења?

– Још за живота, Свети је чудотворно помагао људима, без обзира на то ком су народу и којој вери припадали. Разликовао их је само по чистоти душе и снази вере. Исто чини и данас. А Острог је постао једна величанствена проповедаоница вере. Проповед са Острога одјекује, ево, већ три и по века, громка као глас Божји.

* Чему нас учи Василије?

– Учи нас да не продамо веру за вечеру. Да сачувамо косовски завет. Да се чувамо вукова у јагњећој кожи и хлеба замешеног квасцем фарисејским. Да се ослонимо на историјско наслеђе и веру православну. Да се не уплашимо уцена. Да нас не занесу обећања. И подсећа нас на речи Христове, да не вреди човеку да задобије читав свет ако души својој науди.

* Верујете ли и ви да се чуда догађају?

– Апсолутно верујем. Од када знам за себе, знам причу о томе како је моја баба однела под Острог свога неизлечиво болесног сина, мог ујака Владимира. Већ помодрелих усана и самртно бледог, положила га је подно светитељевог кивота. Свети га је чудотворно излечио. Мој ујак је овог лета напунио 85 година. И болест му се никада није вратила. Осим тога, и сама сам више пута била благословена чудом Божјим.

* Јунак ваше књиге је светац-мушкарац. Да ли је теже представити његов лик него ликове познатих жена и светитељки?

– Пре неколико година владика шабачки Лаврентије предложио ми је да пишем о светом владики Николају. Одговорила сам да нисам сигурна да бих умела да пишем о мушкарцу. “Он није мушкарац. Он је монах”, рекао је владика. И био је у праву. Док сам писала роман о Светом Сави, а потом и о Светом Василију Острошком, схватила сам да ми је сасвим свеједно да ли пишем о светитељки или светитељу. Јер, писала сам о души и духу, а не о полу и телу.

* Шта ви мислите, који је грех Српске православне цркве, а која је њена највећа врлина?

– Грех је појединачни. То су свакако огрешења о монашке завете. Срећом, јерарси наше Српске православне цркве сећају се речи Христових: “Ако ли те рука твоја саблажњава, одсеци је и одбаци далеко…”, и поступају по њима. Српска православна црква је кров под којим се свила српска држава. У најгорим временима делила је тегобну судбину народа. И упркос томе што је и сама страдала, смогла је снагу да води народ и да му очува и биолошки опстанак и душу. Тако је било кроз читаву нашу историју. Тако је и данас.

* Може ли се веровати у Бога а неверовати у цркву?

– Сам господ Исус Христос уредио је поредак у својој цркви. Као што је истакнуто на више места у Јеванђељу, Христос је глава Цркве. Црква је тело и невеста Христова. Онај који хоће да буде хришћанин изван Цркве Христове, да изопшти себе из тела, одбацује и главу. По Откривењу, том бриљантном делу најмилијег Христовог ученика, Светог Јована Богослова, Црква ће опстати упркос свим страшним притисцима и славиће други долазак Христов.

* Шта је главни проблем времена у коме живимо?

– Неморал сваке врсте. Релативизовање доброг и лошег, зла и врлине. А све то је последица бестидности. Заиста верујем, као што ми је једном рекао митрополит Амфилохије, да само стид може спасти свет.

 Мислите ли да је неправда то што женска нога не сме да крочи на Хиландар?

– Када чујем да је неко кога сматрам недостојним у сваком погледу – и за кога поуздано знам да му је свеједно да ли иде у Хиландар или у Хургаду, само нека је интересантно за причу у друштву могао да уђе тамо где ја, која то силно желим, не могу, и то само зато што је он мушкарац а ја жена, осетим се повређено и помало понижено. Али одмах затим помислим да немам право да судим, и понадам се да ће тог срећника боравак на том светом месту приближити Богу. Сматрам да не треба мењати поредак векова, и оно што су утврдили бољи од мене.

* Када се осврнете на досадашњи стваралачки рад, да ли бисте нешто променили?

– Не. Увек сам се трудила да дам све од себе, и да оно што урадим буде најбоље што могу у датом тренутку. И уверена сам, да је нешто требало написати другачије, Бог би надахнуће за ту књигу, уместо мени, дао неком другом писцу.

* Можете ли да нам објасните феномен огромних тиража ваших књига?

– Тешко. Љубав је необјашњива. Али, да покушам цитирајући италијанску песникињу Анђелу Де Лео, која је рекла: “Љиљанине књиге треба читати и ‘јести’ као ‘хлеб наш насушни’ да бисмо покушали да будемо бољи.“

* Шта је ваше главно упориште?

– Све оно што чини мој живот, а што би се могло описати са три речи: вера, љубав и нада.

ФИЛМ О ПЕТКАНИ

ВАШ син Хаџи Александар Ђуровић је редитељ, можемо ли да очекујемо да ће снимити филм према неком вашем делу?

 –  Александар је започео снимање филма “Крст у пустињи” по мом роману “Петкана”. Следећег месеца завршиће део који се снима у Србији. Потом нам предстоји прикупљање новца за наставак снимања у Јордану, у пустињи, на месту на коме је светитељка провела у подвигу 40 година свог живота. Пошто смо шест или седам пута одбијени на конкурсу Филмског центра Србије, а нисмо добили помоћ ни од Министарства културе, одлучили смо да продамо кућу у Котору.

Извор: Вечерње новости

Pin It on Pinterest

Share This