Izaberite stranicu

У издању Задужбине Жарко Видовић изашао је први том сабраних дијела Жарка Видовића. Књига „Библио-био-графија 1948-2015.“ читалачкој публици биће доступна током трајања Међународног београдског сајма књига по сајамској цијени на централном штанду СПЦ у хали 1.

Задужбина Жарка Видовића је основана Одлуком Синода СПЦ у септембру прошле године на предлог Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског и егзарха свештенога трона Пећкога др Амфилохија.

Један од циљева рада Задужбине је и промоција идеја и вриједности Жарка Видовића у функцији црквено-образовног и црквено-просветног уздизања српског народа, у оквиру које је од недавно покренут и сајт.

Професор др Жарко Видовић (1921–2016) је један од најистакнутији српских православно оријентисаних теоретичара друге половине ХХ вјека. Рођен је 1921. у месту Тешањ у Краљевини Југославији (близу Добоја). Од 1939. до априлског рата 1941. студирао је у Загребу: прво медицину, а потом је прешао на философију. Учесник је у априлском рату 1941, и то као добровољац. У октобру 1941. ухапшен је у Сарајеву. Потом 1942. бива хапшен и затваран, и то два пута: од стране њемачких окупатора и усташких окупатора (06.10.1941). Депортован је у концентрациони логор Јасеновац. У једном од тих транспорта из сарајевског затвора налазио се и Свети великомученик Вукашин Мандрака из Клепаца, којег је Видовић добро познавао и поштовао. Из Јасеновца га специјалне СС трупе пребацују у логор у Немачку. Затим је одведен у Норвешку, у логор Осен.

Како је казао, у логору је пронашао осјећање присуства Бога. Тиме је превладао ужасе пакленог искуства између апсурда убистава и самоубистава логораша, чему је био непосредни свједок. Његови теоријски радови, касније, рефлектују спознају веза између Бога, страдања и вјере у смисао егзистенције појединца и заједнице у историји. Године 1943. успјева да побјегне у Шведску. У тој земљи ће наставити студије на Универзитету Упсала. У Шведској ће се оженити и добити ћерку Загу (удату Грип).

После завршетка Другог свјетског рата  Видовић се враћа у комунистичку Југославију. Због својих слободоумних иступа у прилог демократизацији друштва, бива хапшен и затваран још два пута. Дипломирао је 1952, на Катедри за философију и на Катедри за историју умјетности. Докторску дисертацију „Мештровић и савремени сукоб скулптура са архитектом“ одбранио је на Философском факултету Београдског универзитета 1958. године. Потом започиње плодан али трновит научно-предавачки животни пут.

Предавао је историју цивилизације на Универзитету у Сарајеву (1953–1961) и на Универзитету у Загребу. Међутим, у врјеме МАСПОК-а бива присиљен да напусти Загреб, 1967. године. У Београд се преселио 1969. године. Ту успјева да се запосли у Институту за књижевност и умјетност. У том институту ради до одласка у пензију 1986. године.

У вријеме кризе југославизма и комунизма, током почетка 1980-тих, Видовић се срчано укључује у полемике и мисаона суочавања са српским идеолозима комунизма, уз друге интелектуалце Српске православне цркве, укључујући тада јеромонахе Атанасија (Јевтића) и Амфилохија (Радовића) и друге.

Један је од професора првог оснивачког сазива на Богословском факултету “ Светог Василија Острошког“ у Фочи. Професор Видовић је предавао историју умјетности на Академији Српске православне цркве за умјетност и конзервацију. Српска православна црква је професора Видовића одликовала орденом Светог Саве, и то за његове црквено- културалне животне заслуге, са посебним освртом на допринос разумјевању дјела Петра Петровића Његоша. Професор др Жарко Видовић је иза себе оставио капиталан опус објављених и необјављених дјела: Мештровић и савремени сукоб скулптора с архитектом: један естетички проблем (Сарајево 1961),Огледи о духовном искуству (Београд 1989), Његош и Косовски Завјет у Новом вијеку (Београд 1989),Срби у Југославији и Европи (Београд 1994), Трагедија и Литургија: есеј о духовној судбини Европе (Ниш 1996),Суочење Православља са Европом: огледи о историјском искуству (Цетиње 1997),  Из Светог писма: изборкоментари и поговор (Београд – Ваљево 1998), Романи Ђорђа Оцића: поетофилософија и коментари (Београд 1999), Литургијска тајна Светог Писма (Београд 2002), И вера је уметност (Београд 2008),  Историја и вера (Београд 2009), Његош и литургијске анагнозе (Београд – Подгорица 2017).

 

 

 

 

Pin It on Pinterest

Share This