Izaberite stranicu

„Новости“ на врху Кајмакчалана, одакле је српска војска кренула у пробој Солунског фронта. Деветнаест дана освајао се врх, била је то права кланица за српске борце, сведочили су солунци

Јадни остатак српског народа нико не следи. Он сопственим животима, крвљу и костима означава пут у отаџбину.

Прате нас ове речи из дневника солунца Милутина Ристића, док се кроз снежну вејавицу примичемо коти 2.525. Врх Кајмакчалана и под вејавицом, и у магли. Корак напред, корак назад… Како ли је било њима, мученицима, у оно време пре тачно 102 године, док су под канонадом топова бугарског непријатеља освајали ову, готово под самим небом – висину.

Сведочили су преживели да су је 19 дана освајали. Од 12. до 30. септембра 1916. године. Била је то права кланица за српске ратнике. Дринска дивизија је потпуно десеткована. Заустављен је и део Седмог пука Дунавске дивизије, као и добровољци војводе Вука. Њихов командант је остао овде, вечно. На мртвој стражи, остало је готово пет хиљада српских јунака који су освојили капију слободе, али нису дочекали и слободу отаџбине. Нема стопе ни камена на овој крвавој планини где није њихова кост.

А тамо, у отаџбини, чекале су их мајке. Чувале за њих плетене чарапе. Чекале су их девојке, њиве жељне орања, и престарели очеви, да их синови замене. Чекала су их и деца која им нису упамтила лица. А они… они нису долазили.

– Преживели нису имали времена, а није било ни места где би их сахранили. Закопавани су у плитке гробове, морало се напред – чује се, док прилазимо маглом обавијеној маленој цркви на самој коти. Маленој, а чини се да је она управо овде, спој са самим небом. Са самим небом. И да од ње нема већег храма.

Испред, застају људи код камена. Из њега се издиже крст. А доле, испод, ништа се живо не види. Као да овај белег лебди над понором.

– Желим да овде оставим ову заставу – говори човек под личком капом.

Други, чујемо, допутовао је из Лепосавића.

– Никола, пази да не паднеш – казује човеку који овде оставља заставу.

Удара снажан ветар. Реже. Ко да их пита за пуна имена. И толико је хладно да и фото-апарати издају, па како не би оловка и папир. Читамо посвету изнад маленог храма: „Мојим див-јунацима, који својим грудима отворише врата отаџбине и остадоше на њеном прагу.“ Речи уклесане у мермер – краља Александра. Он је, на вечној стражи, заустављеној војсци и подигао ову цркву.

По свему би се могло рећи да ју је до сада сачувао сами Свети Илија, како је именована. Мало се људска рука, очигледно, овим светилиштем позабавила. Понегују је, повремено, планинарска друштва. Закрпе врата, кров, понове венце…

Унутра, потомци ратника већ започели тиху молитву. Чује се тиха најпеванија песма у српском народу: „Вечнаја памјат“. Раде Кнежевић, коме захваљујемо за сусрет са котом 2.525, донео и тамјан. Мирише као душе страдалника. Људи пале свеће. Сретен Цветојевић из Љубовије, сасвим у углу, пропушта девојчицу Елену Петровић из Београда да приђе мермерној крипти у којој је почивало срце Арчибалда Рајса, великог пријатеља Срба. Свеће и збијена људска тела у простору од тек неколико квадрата, загрејали су црквицу. Или је она загрејала нас. Спуштају венац и уз крипту Швајцарцу који је оставио срце Србима, са којима је прошао и голготу Албаније, и Солун, а доживео и слободу Србије. И оставио нам већ познате лекције.

Лево од улаза и књига порука. Свака потреснија од претходне. У сведочењу предака, цело једно време. Неко је написао:

– Мили ђедо, тражио сам те, али ти ниједну кост не пронађо’ на овим врлетима где су те зауставили.

Милена Харамбашић из Савеза удружења старих ратника је потресена. Готово јеца.

Ноћ пада, вејавица је све јача и све је у потпуном сагласју са голготом мртвих стража из којих је изнедрена слобода.

СУРОВ ПУТ ДО ВРХА

До цркве на врху Кајмакчалана се ових дана, поготово у касним поподневним сатима, није могуће попети пешке. Из подножја, где завршава скијашки центар, путује се отвореним џиповима. Изнајмљују их домаћини из села, неколико километара удаљеним од овог места. Суров је пут и у овим возилима под вејавицом која је уобичајена у овим данима на Кајмакчалану. Тако је време било и када су они, див-јунаци, јуришали крвавом планином.

Милена Марковић

Извор: Вечерње новости

Фото: принтскрин РТС

Pin It on Pinterest

Share This