Select Page

Прошле су двије године од када смо обиљежили један величанствени датум везан за свеукупно хришћанство, а то је десет вијекова од мученичке смрти великог диоклијског валадара, Светог Јована Владимира. Имали смо најразличитија обиљежја: велики научни симпозијум, много дивних скуповао о светом краљу, предивних црквених светковина, ходочашћа до мјеста његове мученичке смрти, бесједа, али све би то остало недоречено да се много тога није преточило у писану ријеч, јер се и оно што је забиљежено у различитим видовима модерних медија (а тога је било пуно такође) лагано заборавља, а само је књига право и истинско свједочанство људског постојања.

Мене је, прије свега, импресионирала велика воља и снага издавача да се на једном мјесту саберу сви валидни списи посвећени светом краљу, а све то је обједињено у овој едицији, у којој су дјела писанa деценијама уназад од стране великих имена наше духовне прошлости, историје, историје умјетности, филологије и археологије… Обично је ријетко да се код великих датума наше прошлости мари за сав претходни труд, већ се објављују монографије без присјећања на изузетна стваралаштва, без којих бисмо данас били потпуно усамљени у трагању за величином Владимирове земаљске мисије и чуда које су записивана у славу његове небеске моћи. Из тог разлога могу слободно да кажем да је ова едиција јединствена ретроспектива великог научног прегалаштва, али и добра основа за одгонетање много других непознаница с почетка средњовјековља, о чему је нарочито писано у два повезана тома који су настали као продукт научног симпозијума. Из перспективе једног „новог“ времена, и након великог броја објављених списа и огромне историјске грађе, еминентни научници из изузетно значајних институција, већ доказана имена у оквиру проучавања прошлости, освјежила су нам још увијек скривени и тајновити период X-XI вијека.

Потврде старијих становишта, као и нова виђења могу се сублимирати у реченици коју је преузвишени Владика Амфилохије написао у једном од предговора: „У Божијим очима миленијум је као дан, а дан само трен у коме је стао сав миленијум.“

На тај начин, новија разматрања можемо схватити и као преплитања различитих видова проучавања Владиморовог култа, црквених предања, умјетности, филологије и археологије, јер она су једнако везана за бит светитетеља, од давнина па до данас. Осврћући се на најзначајније дјелове проучавања Светог Јована Владимира, могао бих сву претходну дјелатност подијелити на два дијела. Ону гдје је у одређеним тумачењима дата можда и превлика пажња, као што је то латинско житије тзв. Попа Дукљанина, у односу на оно мање проучавано „Грчко житје“, које је много дуже и много постојаније остало у свијести православног народа од Преспе до Елбасана, гдје су стољећима почивале мошти светитеља, у цркви Светог Јована Владимира, а не у цркви Светог Јована Претече, како би неки новоисторичари хтјели, само да би избацили његово крштено име Јован. Зато, када се ове временске дистанце осврнемо на земљски живот овог великог владара не можемо а да не поменемо различита тумачња и заблуде које се јављају као продукт такве, некритичке науке садашње Црне Горе. На та тумачења, иако по мом скромном мишљењу погрешна, постоје и одговори, али они нису још увијек синтетизовани у једном дјелу које би било прилагођено не само за научну елиту, већ и за народ који се не бави овом проблематиком, вјерујући или не.

Данас, након проучавања неких нових података морамо да се запитамо у ком смјеру треба да крену будућа научна истраживања X-XI вијека. Када ово кажем првенствено мислим на материјалне, археолошке податке, који нису никада узимани превише у обзир, а њихов број је толико велики да их је немогуће и побројати овом приликом. Из мора таквих издвојио бих древни град Свач, или Владимир, и близу њега Облик, или, такође, именом Владимир, који нису озбиљно узимани као предмет расправа и научног разматрања. Не користити археолошке податке, народна предања, и једну другу перспективу у проучавању Владимировог култа је упасти у ћорскокак или странпутицу која нас сигурно одводи на погрешна мјеста. Са друге стране пређашња историографија није узимала превише за озбиљно „Грчко житје“ светитеља које се такође служило оригиналним житијем и другим списима које помиње Козма Китијејски, јер он каже да се користио записима из: Велике књиге, и срспким докуменатима. То нас ставља поново пред један другачији проблем који би по мом мишљењу морао да има своје мјесто у будућем проучавању Владимировог светитељског култа. Да ли смо у праву ако пренебрегнемо Козмину реченицу да је у Великој књизи било више о служби о његовом животу али су се она изгубила, а у књигама српским чувају се боље живот и чудеса светитељева? Мислим да нисмо и да је неприхватљиво да у данашњем житију Светог Јована Владимира не постоје приче које су забиљежене у тзв. Грчком житију, као нпр: Чудновато дрво, Појава крста и одређивање мјеста његове задужбине, Свети Јован Владимир као коњаник без главе… Ако нам о томе свједочи огромно поштовање култа Светог Јована Владимира на простору Охридске архиепископије и велики број мјеста која су повезана са Владимировим култом по цијелој Албанији и данашњој Македонији, о чему најбоље говори његово огромно поштовање међу хришћанима православцима на продручју од Охрида до Елбасана, онда одређени дјелови данашњег житија, по мом мишљењу, морају да се допуне. Дукљанин је из свога латинског житија избацио неке од кључних прича које су веома важне за одређене дјелове светитељевог култа, посебно оног гдје се говори о томе у којој цркви је сахрањен и каква чуда су претходила његовој смрти, па можемо да закључимо да се тзв. Поп Дукљанин неравномјерно прилагођава једном другом схватању његовог живота, избацивши одређене дјелове, “правдајући се” последњом реченицом: „Ако неко жели да сазна које је и какаве врлине Бог благоизволио нека прочита књигу о његовим дјелима (liber gestorum eius).“ Много тога има да се каже на основу упроређивања ова два списа, првенствено коришћењем археолошких података, али тај процес није лак и тражи још пуно научног рада, премда је овом едицијом ударен темељ у приступу многим неразјашњеним питањима. Наше средњовјековље крије много непознаница. Неке од њих су научним методама обрадили многи еминентни научници чија су дјела објављена у овој горостасној едицији. И то није мало, наравно, али будућност која почива на оваквим подвизима даје нам наду да ћемо имати много кристалнију слику тог далеког времена.

Слава Светом Јовану Владимиру уз предивне стихове румијске литије: „Крст се носи, Бог се моли, Господе помилуј!“

мр Младен Загарчанин

Pin It on Pinterest

Share This