У шеснаестој недељи по Духовима, служена је Света литургија у храму Великомученика Ђорђа под Горицом.
Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј Јован Радовић уз саслужење протојереја-ставрофора Милете Кљајевића и ђакона Ивана Црногорчевића; молитвено је учествовао некадашњи старешина овог Светог храма, прота Милун Фемић.
Пјевницом је руководила хоровођа и вјероучитељица, Снежана Поповић.
Након призива Духа Светога и причешћа вјерног народа – сабранима словом поуке обратио се началствујући свештенослужитељ, прота Радовић, тумачећи Господњу причу о талантима.
,,Чули смо да човек неки одлазећи на далеки пут, своје благо даде слугама својим, једноме пет, другоме два а трећему један талант; и рече им, радите док ја не дођем да видим шта сте урадили са оним што сам вам ја повјерио. Овај човјек који одлази на далек пут је Господ наш, Исус Христос “, објаснио је прота, рекавши да тако наша Црква тумачи као и Свети Оци наше Цркве. А да су ова три човјека – сви ми, људи.
Прота Радовић је објаснио да таланат, заправо, значи дар:
,,Господ је свима нама дао дарове, некоме више, некоме мање… а све знајући, како ће ко од нас како проживјети овај живот – толико му је дарова и дао. Ономе за кога је знао да ће више да се труди, дао је више дарова, ономе коме је знао да ће на зло да их употријеби мање. “
Он је казао да Црква тумачи човјека са пет таланата – као Светитеља:
,,Јер, он је све оно што му је Господ дао, умножио и принио Богу на дар и чуо ријечи Бога и Господара свога: Дођи добри и вјерни слуго, у маломе си ми био вјеран, над многим ћу те поставити. Ми их зато сликамо у нашим Црквама, храмовима и иконама – да би нам били путоказ, како и ми треба да живимо.“
Објаснио је да је човјек који је добио два таланата – исто човјек који је успио да се спасе и уђе у Царство Небеско а да је онај који је добио један таланат уствари добио сами живот који му је Господ дао.
,, Сваки човјек је добио живот од Господа Бога – и кључно је питање, шта ће он направити од свога живота; да ли ће бити оно што данас савјетује западни начин мишљења и живота, који је потпуно дошао у наше крајеве и којим и ми почињемо навелико да живимо – да ли ћемо бити егоисти, среброљубљиви и затворени за Бога и за ближње своје “, нагласио је прота у своме обраћању.
Отац је појаснио да је човјек који је добио један таланат, онај који се није спасио – зато што је остао на нивоу тјелеснога човјека, затвореног, који није желио никога да воли – ни Бога, а самим тим ни ближње своје.
,, И кад га Бог пита, шта си ти урадио са оним што сам ти ја дао ? Он му каже – ко си ти да ти ја полажем рачун! Он Бога не доживљава као свога Оца – зато што га не воли “, објаснио је прота ,, а ако Бога не воли, како ће брата свога да воли, кога види; ако не воли Бога кога не види “, поновивши да је свима нама Бог дао дарове, како бисмо се спасили.
Протојереј Јован Радовић је нагласио да ту Господ мисли на духовне дарове које нам дарује. Вјера, милостиња, молитва и покајање је дар од Бога.
,, Не можемо се ми покајати, ако нас Господ не осијени Духом Својим Светим. Стање духовно у коме се налазимо – можемо сваки дан да провјеримо по једном опробаном барометру. Ако враћамо зло за зло ближњима својима, значи дa смо у Старом Завјету а ако чинимо веће зло другоме него што је он нама направио – онда смо пагани и незнабошци и нисмо хришћани. А ако окренемо десни образ (односно, ако опраштамо непријатељима својима) онда се налазимо у атмосфери Новога Завјета. “
Објаснио је да није ни мало лако бити новозавјетни човјек и да у свима нама чучи паганин и стално истрчава из нас и показује се. Рекавши да је Стари Завјет био један нови – виши ниво живљења, отац Јован је казао да је Нови Завет, насиље над природом и егоизмом људским, јер је сам Господ рекао: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас гоне и молите се за оне који вас прогањају
Подсјетио је да је лично познавао само једног новозавјетног човјека и да је то био, Патријарх Павле.
,,Ви се сви сами сјећате, на Косову кад га је онај Шиптар ударио по глави те му је пала камилавка – Патријарх се сагао, узео камилавку и вратио на своју главу… Кад су га позвали на суд, рекао је: Ја не познајем овога човјека ! Није хтио да га терети на самом Суду. Опростио му је. То је новозавјетни човјек. “
Отац је казао да није довољно да смо само крштени већ да је врло битно да се уздигнемо изнад закона гријеха и закона тијела нашега.
,,Колико је потребно труда, одрицања, жртве – да би неко постао Новак Ђоковић, да би био то што јесте. Или узмимо неког научника колико је њему потребно труда, непроспаваних ноћи, подвига, напора – да би постао то што јесте “ нагласио је, објаснивши да то исто треба да пренесемо на духовни план.
Нагласивши да је Бог стално присутан.
,,Бог је љубав. Бог нас никада не одбацује. Ми бјежимо и удаљавамо се од Бога, својим гријесима. Каже се у Светом Писму – казниће те одступништво твоје. Ако смо без Бога срљамо – и у све теже и теже гријехе упадамо “ нагласивши да је велики труд и напор потребан да бисмо били хришћани. Каже се у Светом Писму, не случајно: Царство Небеско на силу се задобија и само подвижници га задобијају.”
Вук Караџић те ријечи преводи – силеџије га заузимају; силеџије над самим собом, казао је отац, узевши као пример молитву:
,,Молитва је дисање душе човјекове. Живот душе. Колико је тешко молити се сваки дан. Кад год желимо да се помолимо, одмах нас напада непријатељ – јер зна да је то највећа сила и снага. И свака врлина, сваки подвиг и сваки труд не може без неког подвига, али не некога претеранога труда већ постепено да побеђујемо себе – како би савладали своје самосажаљење и самоугађање .“
На крају свога обраћања отац Јован је подсјетио на одговор блаженоупокојеног владике будимскога Данила Крстића, на питање – какве таланте је Господ дао ономе ко је слијеп, глув, непокретан који не види и не чује :
,,Господ му је дао љубав! Љубав је оно што Бог од нас тражи, браћо и сестре, да бисмо били хришћани! ”
По устаљеном обичају, заједничарење свештенослужитеља и парохијана овог храма настављено је у црквеној гостопримници.
Након Литургије одржан је час вјеронауке код протинице Надице Радовић за прву и другу старосну групу полазника Школе вјеронауке при овом Светом храму.
Елза Бибић
