Izaberite stranicu

Заступници савремене неолобиреалне идеологије, у промовисању својих “догми“ не бирају средства и начине. Најстрашнији подухват у ширењу неолибералних накарадних “вриједности“ јесте атак на оно што је најчистије и најврједније – на дјечију душу. Многи здравомислећи људи су одавно уочили њихове циљеве и о томе се и говорило и писало. Повод за овај текст је сазнање да се недавно у основним школама у Црној Гори, у склопу изборног предмета у 9. разреду, ученицима нуди, тј. намеће уџбеник “Здрави стилови живота“, чији садржај у великој мјери ужасно противрјечи свом називу. Непримјерено би било износити детаљно шта се кроз тај уџбеник дјеци саопштава али суштина је у томе да им се предочава разврат као здрав стил живота, а све је то праћено упутствима како да се теорија “што боље“ спроведе у пракси. Слични покушаји – да се у оквиру здравственог васпитања дјеце понуди уџбеник таквог типа виђени су и у Србији и у другим земљама у окружењу. Заправо, то је дио агенде која се спроводи у свијету још од средине прошлог вијека. Наиме, 40-их година, Алфред Кинси је установио своју теорију, тј. скалу (Кинсијева скала) сексуалности човјека, која је избрисала границе нормалног и патолошког у сексуалном понашању. Најужасније у свему томе је то што је Кинси своје закључке изводио на основу дневника девет педофила који су злостављали неколико стотина дјеце. Да ствар буде још гора, Кинсијев рад и промовисање његове теорије финансирали су и здушно подржавали чланови Рокфелер фондације, што је омогућило експанзију ове болести. Тако да наметање сексуалног образовања под плаштом здравственог васпитања дјеце није ништа друго до најперфиднији покушај сексуалне индоктринације дјеце, у основи чега лежи философија поменутог Кинсија. Тај пројекат постоји у земљама широм свијета, а сад су изгледа дошла на ред и наша дјеца.

Сада је мање важно тражити “кривца“ зашто је тај уџбеник дошао до дјеце. Оно што плаши је присутност девијантности у педагошким установама и према томе, жеља и труд сваког родитеља треба да је усмјерена ка томе да се спријечи да “зараза“ дође до дјетета. Свакако је сигурно да пред овим не треба ћутати. Не постоји ниједан једини ваљани разлог да се против овога не дигне глас. Данашње вријеме се одликује и релативизовањем свих вриједности и критеријума, тако да је подражавање здравих норми и основа живота често на мети подсмијеха “напредних“ људи. Али, повлачење из страха од подсмјеха би био израз крајњег лицемјерја. Такође је парадокс да хиљаде истомишљеника понавља фразу: “Шта могу ја сам ту да промијеним.“ Ништа мање дефетистичка је и она флоскула о томе да је потребно васпитати своју породицу, а за друге нисмо одговорни. Зар нисмо сви дио једне велике породице, и није ли нам заповијеђено да и душу своју полажемо за ближње своје (Јн. 15,13)?

Пошаст о којој се говори, која улази у школе, која напада на невина дјечија бића је присутна од раније. Она ће временом да се шири и можемо само да замислимо у каквој ситуацији ћемо бити за пет или десет година. Како се поставити према томе? Узмимо за примјер Апостола Павла и његову проповијед Коринћанима. Коринт је у то доба био један од најразвијенијих грчких градова и главни град провинције Ахаје. Будући да је био приморски град, чувен је био и због свог луксуза а и због неморалног живота неких његових становника. Неморал, разврат и блуд захватио је био коринтске грађане и у таквом стању га је затекао апостол Павле када је на свом другом мисионарском путовању дошао у њега из Атине. Годину и шест мјесеци Павле проповиједа у Коринту, а потом одлази у Ефес, ширећи ријеч Божију. За вријеме боравка у Ефесу, на трећем мисионарском путовању, Апостол је чуо да су коринтски хришћани поново почели да живе старим, распусним и развратним животом, међу њима је нестало оне праве хришћанске љубави према ближњем, развио се нечувен блуд па тако се ни брак није цијенио довољно, као ни дјевичанство. Павле пише посланицу Коринћанима и најављује свој скори долазак њима. Он, као истински пастир, брине се за њих, за сваку душу. Он је можда усамљен у тој бризи али не одустаје. Али он и није сам, иза њега стоји Христос Бог Који му даје снагу (Фил. 4,13). Уколико би ствар посматрали и из перспективе која није строго хришћанска, дошли бисмо до истих закључака. Јер је свакој традиционалној религији иманентна одређена врста етике која је, кад је у питању ова тема, блиска или подударна хришћанској.

Дакле, немамо право на дефетизам. Недавно сам, у тексту једног савременог теолога прочитао мисао која је сасвим примјењива у нашем контексту: “Ћутање је злато само ако живимо оно што је изнад ријечи. Ћутање из принуде – тужна је и страхом испуњена тишина.“

Тешко оном преко кога долазе саблазни. Али неће бити лако ни ономе који се није борио против саблазни. Тако да, не дигнемо ли глас против саблазни данас, сутра ће нас потомци – не дај Боже – оптужити да смо је својим ћутањем одобрили.

јереј Слободан Лукић

Pin It on Pinterest

Share This