Izaberite stranicu

Мати Анастасија, игуманија манастира Девич, у манастир је дошла врло млада, са непуних тринаест година, а монахиња је већ пола вијека. Током недавног боравка у Митрополији црногорско-приморској, мати игуманија је посјетила Храм Христовг Васкрсења у Подгорици и разговарала са новинарком Радија Светигоре, Весном Кривчевић.

Мати, можете ли приближити нашим слушаоцима, гдје се налази манастир Девич и да нам кажете нешто о њему?

Долазим из манастира Девич који се налази у центру Косова, на простору званом Дреница. Сматра се да манастир потиче из друге половине XIX века, пошто се тако бележи животна доб преподобног оца нашег Јоаникија, који је оснивач овог светог места.

Манастир Девич је симбол српског страдања и васкрсења јер је много пута рушен и много пута васкрсао. Знамо да је почетак Другог светског рата затекао манастир Девич у рушевинама. Године 1947. на рушевине манастира дошла је игуманија Параскева, чија сам и ја духовна кћер, а данас и заменица. Она се много борила да очува манастир, да га подигне из пепела, наравно уз помоћ вернога народа, који је тада ту живео у великом броју, иако многима није било дозвољено да се врате у своје домове. По њеном примеру, она се увек борила да укаже на све неправилности које су се дешавале, почевши од, сада давне, 1964. године, када се наш народ под присилом исељавао. Деца су била малтретирана кад су се враћала из школе и кроз плач питала би често зашто се то баш њима дешава, по чему се то они разликују и зашто нису равноправна са другом децом, зашто су њима ускраћена права да слободно иду у школу и враћају се кући уз смех и дружење. Супротно од тога, долазила су кући често претучена

Мати, ова ситуација коју сте управо описали, након Другог светског рата, невјероватно подсјећа на ситуацију која је данас очигледна на Косову и Метохији. Да ли је и Вама тешко исто као што је било и мати Параскеви, да изнова васкрсава манастир? Ви то исто сада радите. Иста је и ситуација са дјецом, иста страдања, иста малтретирања, шиканирања…

Не знам да ли је иста ситуација, свакако није боља, чак мислим да је много гора, много тежа. Не разумем зашто би ико био злостављан, то није нико заслужио, свакако не српски народ, а најмање деца.

Злостављање није уопште престајало, само се повећавало, да би у једном тренутку достигло врхунац. Да би све то било приписано народу који је све то трпео. Морам признати да замерам свакоме ономе ко је признао да је његов народ злочиначки. Сваки народ има злочинце и нећемо рећи да је српски народ толико чист да у њему нема ниједног злочинца, али ни случајно нећемо рећи да је српски народ злочиначки, јер он то нити је био нити ће кад бити. Нико не можће да се прогласи за злочинца ако се то не докаже. Сада се за праве злочинце доказује да то нису, а злочинцима се проглашавају они који су супротно од тога.

Испричаћу вам једну причу коју сам нашла записану у предратним црквеним календарима. Једног дечака је посада нашла скривеног на броду. Питали су га како се ту нашао, малтретирали су га… Дечак је непрестано одговарао једном те истом реченицом, да га је ту оставио очух који је рекао да ће се вратити, а није се вратио. Дуго су мучили дечака да призна за кога ради, од кога је убачен… Дечак никако није хтео да призна нешто што није истина и најзад одлучише да га баце у море. Почело је одбројавање, а дечак је рекао: “Могу ли само да се помолим?” Стао је пред икону Пресвете Богородице и изговорио: “Хвала ти Света Богородице, могу и умрети, али лагати не могу.” Капетан је тада загрлио дечака, и рекао: “Драги Никола, заиста те је очух оставио и од данас ћу ја бити твој отац.” Шта то значи? Мали дечак по цену живота није хтео да прихвати да каже оно што они желе да чују, него је сматрао да не сме лагати.

За који интерес ми прихватамо лажне оптужбе? Постоји ли већи злочин од набијања на колац? Постоји ли већи злочин од оног извршеног над Ђорђем Мартиновићем са кога ни данас није скинута срамота? Тако се српски народ приморавао да продаје земљу. Сетимо се Лазара Милинчића убијеног испред мајке, ископане деце из гробова и многих других примера. Шта сад има више да се прода на КиМ? И ми се то питамо. Чија се то земља продаје? Да ли стотине хектара девичке земље и других манастира на КиМ, хиљаде хектара оних којима је након Другог рата забрањен повратак? Да ли можда и оне земље која је силом продата? Најновије је, рецимо, ако неко не жели да прода своју земљу, он аутоматски бива стављен на списак ратних злочинаца. Плакали су на гробовима српским приказивајући их свету као своје. Своје међусобне освете су приказивали као српске злочине.

Желим да питам јесмо ли ми нечија својина, па нас сад неко некоме уступа, даје, предаје, продаје или како се већ то може назвати. Ми до јуче грађани у својој земљи одједном бивамо приморавани да прихватимо некаква такозвана косовска документа. А узели смо их да бисмо могли да прођемо тим путевима којим пролазимо јер никако другачије не бисмо могли.

Мати, у контакту сте са народом који је остао тамо. Долазе ли у манастир и како они доживљавају ове историјске тренутке?

Долазе у малом броју и не смеју да се жале јер немају коме. Ако се деси неки напад, или се кратко објави па се заташка, или се уопште не објављује, тобож ради мира. Не мислим ако се каже истина о неком злочинцу да ће поштени припадници тог народа постати лоши. Зашто би? Док албански народ брани своје злочинце, ми не устајемо да бранимо оне који никад ни пушку нису носили, а камо ли неког убили, оне што су страдали на кућноме прагу.

Да ли је то страх?

Код неких страх, код неких интерес. Говори нам се да нам треба будућност. Такозвани миротворци нам постављају питање можемо ли да опростимо. Можемо и хоћемо, али коме? Ономе који се каје. Да ли ће злочинац бити мањи злочинац ако му опростимо?

Добијате ли помоћ од некога за живот у манастиру и за српски народ око манастира? Како данас изгледа живот тамо?

То је најчешће, али не и суштинско питање. Нас је тамо неколико и увек ће бити хлеба, али манастир треба да живи и у манастир треба да дође ко год жели и кад жели и то је оно што највише недостаје манастиру. Наравно да су потребне и остале потребштине, нарочито за обнову манастира који је од Другог светског рата три пута паљен, а из четвртог покушаја је заиста и спаљен до темеља 2004. Хвала Богу, створили су се услови за живот, али не и за слободно кретање, комуникацију са верницима, са свима онима који желе да посете манастир и поклоне се моштима Светог Јоаникија.

Да се вратимо на почетак разговора, кад сте говорили о Другом свјетском рату. Да напоменемо, Ви сте од тада у манастиру, 50 година сте монахиња и наслиједили сте своју мати. Сада сте Ви игуманија. Зар се све не понавља, врло су мали периоди затишја, па опет неке буре. Да ли нама то нешто значи? Сада када причамо о подјели Косова, коме ће остати светиње? Чија је земља на Косову и Метохији?

Као што рекох, треба опростити само ономе који се каје и који не понавља грешке. Да би некоме било опроштено, мора престати да ради лоше ствари, престати да чини злочине.

Ја бих пре остала на томе да нико нема права делити туђу земљу. Не могу на земљу једног домаћина доћи неки други људи да је они поделе. Рекли смо чија је земља, она је манастирска као што јој само име каже. Она је и оних којима је бесправно одузета на разне начине. Велики су притисци. Ко не жели продати, они ће их уписати на листу ратних злочинаца, као што већ рекох, или убити на кућном прагу као извесног Драгана Поповића из метохијске Клине, кога смо познавали, који нам је био пријатељ, који је имао своје имање, а својом механизацијом је помагао и манастиру.

Дакле шта нам је чинити? Поступити по савести. Ако би сваки Србин, ма где се налазио, поступио по савести и учинио шта је у његовој моћи, верујте да чак и позитивна мисао и правилно схватање ситуације помаже, макар ништа друго конкретно не урадио. Не желим никога да осуђујем, али морам рећи да је кривица на свакоме Србину који не зна и не жели да зна шта се дешава. Овде се не ради о било коме, већ о његовом рођеном народу. Верујте да бих желела овог тренутка да кажем и ово: Стиди се, народе Српски, требаш да се стидиш и да прогласиш дан стида! Стиди се пред својом историјом, пред оцима! Стиди се као разблудни син који растура дом који му је отац оставио!

Неко рече: “Са чим ћемо пред Милоша?” Са чим ћемо пред ђедове наше који су прешли Албанију пешке? Са чим ћемо пред децу са сремског фронта, на коме лежи и мој стриц са својих 16 година?

Европа коју смо бранили, којој смо на бранику вековима стајали, данас нас приморава да клечимо и да је молимо да нас прими за своје слуге. Да наша деца у школама уче како смо ми геноцидни народ и да се због тога стиде, а нису то заслужила и није то заслужио мученички народ српски. Народ је застрашен. Зар ми немамо људска права? Кад су дошли “миротворци” непрестано су говорили да ће бити неутрални, а никада то нису били. Дошли су са причом о нама као злочинцима. Трпела су деца. Деца никако не могу бити злочинци. Сликовито и шаљиво да објасним како то функционише, они дођу и кажу: “Еци пеци пец, ти си злочинац…” То је то. Било је међу њима људи. Било је, као што у сваком народу има људи, као што у албанском народу има људи. Колико год да их има, ако ово буду видели, неће се увредити јер не би требали. Ако би се нашли увређени значило би да нису поштени.

Сваки камен који је ико бацио, вратиће се. Не знамо на који начин, то Бог зна, али вратиће се. Проблем је што ми данас немамо став да бранимо своје домове. Не да нападамо, само да бранимо. Немамо став, и чим га немамо, не можемо ништа добро ни да урадимо. Дошли смо дотле да само причамо о будућности без прошлости. Тога нема. Наши непријатељи измишљају прошлост да би имали на чему да темеље садашњост и будућност, док ми бришемо своју истиниту прошлост да бисмо градили некакву тобожњу будућност. Кућа се не гради без темеља, а садашњости и будућности нема без прошлости.

Све ово што сам рекла, мало је. Да се вратим опет на крај Другог светског рата, у Србици је тада постојала само једна једина арнаутска кућа, а данас кажемо: “Нема тамо Срба…”

Стиче се утисак да Србин напросто нема коме да се обрати, ком закону, ком праву, да поврати своју земљу на Косову и Метохији?

Не. Србин апсолутно нема коме да се обрати на овом простору. Ако Србин живи ту, а има кућу негде у Србији, одмах се рачуна да га на КиМ нема. Зашто неко не би имао свој посед и негде друго? Са друге стране, стоје албанске куће сазидане на српским имањима, а иако нико не живи у њима, него по белом свету, они се воде као да су ту.

Какав је на основу свега овога свеукупан осећај живети на Косову и Метохији?

Осећамо се понекад као да смо на ничијој земљи. Знамо да смо на својој, али нам се то право стално оспорава, а онда не знамо више ни шта да мислимо…

Мати, чули смо доста тога и прича није лијепа, не говори о слободи кретања, не говори о обнови, о повратку, о радосној дјеци која долазе у своје светиње. Поставили сте низ питања која данас прожимају свакога који осјећа Косово као своје. Жељела бих да на крају пожелимо да настане нормалан живот за Србе који су тамо и да се створе услови за оне који су отишли, не би ли се вратили.

Говорили смо о свему ономе чега нема, а било би природно да га има. Даће Бог да се следећи пут сретнемо у неком бољем и плаветнијем времену и лепшем тренутку.

За крај бих још цитирала два писца:

Та зар би тако с Авале плаве

Гледали ледно у огњен час?

Та зар би тако, ох, браћо драга,

Та зар би тако презрели вас?

(Ђура Јакшић: Падајте, браћо)

Пробуди се, нешто се дешава,

немој рећи да то ниси знао,

и твоја се судбина решава,

могло би ти једном бити жао.

Пробуди се нешто се дешава,

кајаће се ко ово преспава.

(Душко Трифуновић: Пробуди се)

Тијана Лекић

Pin It on Pinterest

Share This