Izaberite stranicu

На Римским мозаицима у Рисну синоћ је уприличено је књижевно – поетско вече „Не живјети у лажи“, А.И. Солженицин, на којем је говорио проф. др Синиша Јелушић (Универзитет Црне Горе, ФДУ, Цетиње, сарадник Института свјетске книжевности Руске академије наука).

Веома посјећен догађај,  преноси сајт www.spckotor.com био је посвећен 100. годишњици рођења А.И. Солженицина (1918-2018), по суду многих, једног од назначајнијих руских и свјетских писаца прошлог вијека.

Овим предавањем и поетском вечери жељело се указати на значење важних периода његове биографије: дугогодишње политичко заточеништво у логору и потом, изгнанство из СССР-а. Страдање великог писца узроковано је моралним императивом кога се држао до краја живота и према коме је предавање насловљено.
Посебно интересантан детаљ из Солжењициновог живота, који је као млад прихватио марксистичке идеје и средином тридесетих година постао члан Комсомола (омладинска организација комуниста у СССР), залажући се и за радикалан однос према Православној цркви, свакако је његова промјена из атеистичког става у носиоца најдубље хришћанске идеје до чега је дошло у логору на сјеверу Казахстана, отприлике 1953. – 1954. године, када облијева од рака.
„Тада му је било предвиђено да је то неизљечиво, да је ријеч о метастази која не може бити излијечена. Неким чудом он је оздравио. У том свом оздрављењу налази осјећање за оно што је Божанско и суштинско. Први пут осјећа провиђење. Тврди да његово оздрављење происходи из Божје воље. Долази до темељне промјене његовог атеистичког става, до прихватања Бога. То није само оно пуко прихватање Бога у смислу да он сада вјерује, већ је то најдубљи преображај личности“, казао је проф. др Синиша Jелушић.

Већ у роману „Један дан Ивана Денисовича“ излаже врло озбољне и врло темељне хришћанске идеје, које су веома присутне у његовом дјелу.
„Тако да је велики Александар Шмeман, један од најпознатијих теолога 20. вијека, превођен доста код нас и кога препоручујем, рекао за Александра Солжењицина да је изворни библијски писац, да је потпуно без остатка писац библијско-јеванђељске инспирације и да су најдубље хришћанске идеје код њега у највећој мјери присутне“, каже Јелушић.

Његов хришћански преображај бива врло присутан у периоду који везује за Запад.

„Сада долази и битан дио његовог преображења у односу на Запад. Дакле од великог афирматора западних слобода, либералних вриједности, он се преображава у супротну страну једног од најрадикалнијих критичара Запада. Иначе бунт је стална карактеристика његовог духа, перманентно усмјереног на СССР, Русију (одбија награду Јељцинову јер га сматра катастрофалним политичарем који је уништио ову земљи и неће да прихвати највећу руску награду), али је истовремено и најжешћи критичар Запада.
Дакле све доводи у питање, и либерале и љевичаре и десничаре у подједнаком смислу.
Оно што је веома битно сада је да он полази од тога да смисао може бити само у трансцеденцији, односно у Богу. То је његова кључна идеја и у том смислу прелази на критику Запада као друштва које је изгубило идеју Бога. Признаје да је то друштво права, али да то није довољно зато што је изгубљен смисао“, казао је Јелушић.
Као професор на факултету казао је да увиђа како код младих данас постоји „један стравичан проблем губитка смисла“.

Дакле, ви који сте млади родитељи овдје, а разговарао сам са многим студентима, рачунајте на то јер пратим њихов рад, код највећег броја је присутан губитак смисла. Губитак смисла значи: зашто живјети, који је основни темељ егзистенције, што је мени чинити у овом свијету?

Из свих тих питања Солжењицин се враћа том кључном питању смисла који он налази у трансцеденцији, односно Богу. Франкл говори о том смислу који је космички, да све што битно урадимо има свој одјек у вјечности и не губи се. То је врло важна идеја. Док оно што је данас занимљиво је да ми данас живимо у времену који је одјек француског егизстенцијалима (Ками је рекао да све што чинимо заправо завршава се зидом апсурда, одбија се нема прелаз. Враћа нам се, а то што нам се враћа је Сизифов посао).

На сва та питања у једном врло радикалном смислу, када је ријеч о Западу, у свом чувеном харвардском предавању, Солжењицин говори веома негативно у смислу технике рационализма и фантастичној цивилизацији која је опет изгубила смисао. Баца им рукавицу право у лице.

Као основу кризе хришћанског, религиозног духа налази у образовању, у великој мјери везано за филозофију и рационалистичко мишљење.

Ако сам слободан рећи, тешко бих се сложио са тим јер ми живимо у тоталном необразовању. Образовање нам пропада, погледајте само програме основних и средњих школа. У Црној Гори посебно. Погледајте универзитенске програме, преузимање Болоњског система и америчке продуктивне науке, гдје се сви теоријски предмети, филозофске дисциплине напросто елиминишу, јер не доносе непосредну корист.

У први план се стављају разне студије менаџмента, приватних и тако даље, које не дају никаквог изворног резултата.

Све мање и мање се чита, писменост опада потпуно, пишу се смс поруке, а мобилни телефони постају границе знања младих. Ништа изван тога“, казао је проф. др Jелушић.
Он је рекао и да незнање доводи и до смањења религиозног духа, а не супротно како се то често тврди.

„Солжењицин је говорио да нам је свима потребно покајање. У оквиру дјела „Архипелаг Гулаг“ Солжењицин је написао једну предивну молитву, који је опет Александар Шмеман узео у смислу молитвеног жанра као једну од најдубљих молитава које су уопште у литератури написане, што је потпуно невјероватно:
„Лако ми је да живим с Тобом Господе!
Лако ми је да верујем у Тебе!
Када се у недоумици шири
или сужава ум мој,
када најпаметнији људи
не виде даље од данашње вечери
и не знају шта треба радити сутра –
Ти ми шаљеш несумњиву вредност да
постојиш
и да ћеш се Ти побринути
да сви путеви добра не буду затворени.
На леђима славе земаљске
с чуђењем се осврћем на овај пут
са кога сам и ја могао да пошаљем
човечанству
одсјај зракова Твојих.
И ако је потребно
да их и даље одржавам –
Ти ћеш ми то дати.
А ако не успем –
значи, Ти си за то одредио друге.“

На крају је био прилично резигниран, то су практично поледње његове реченице биле, јер је видио да од тог покајања, нити у Русији, нити другдје, нема ништа“, казао је проф. др јелушић.
Александру Солжењицину испуњена је жеља и сахрањен је на гробљу Донског манастира у Москви.

Пјесник Павле Поповић из Рисна, у свом књижевном стваралаштву усмјерен на семантику молитве и покајања, прочитао је двије своје молитве.
Модераторка вечери проф. Марина Дуловић је читала сегменте из Солжењициновог дјела, а музичка пратња био је Стефан Перичић – флаута.

Из биографије Александра Солжењицина:

Године 1945. је, због писама у којима је индиректно критиковао Стаљина, ухапшен као официр совјетске војске у Источној Пруској, те осуђен и заточен у сибирском логору, од 1953. у прогонству у средњој Азији. Након рехабилитације 1956. учитељ у Рјазану
Добитник је Нобелове награде за књижевност 1970.
У сибирским логорима је провео девет година. На робију је одведен 1945. право с фронта, на којем се у Отаџбинском рату истакао као врхунски официр совјетских инжењеријских јединица. Прогањан је и касније, чак му је одузето и држављанство, па је емигрирао 1974. вративши се у отаџбину послије двије деценије. Приповјетком „Један дан Ивана Денисовича“ у књижевност је увео тему Стаљинових логора, оставши јој веран у највећем дијелу опуса. На основу емигрантског искуства у западној Европи и у САД испољио је јавни презир према вулгарном материјализму Запада. Остала дјела: приповетка „Матрјонини дани“, романи „У кругу првом“, „Одељење за рак“, „Август Четрнаесте“, „Црвени точак“, „Русија у провалији“, критичка аутобиографија „Борио се шут с рогатим“, драме „Гозба победника“, „Заробљеници“, „Република Рада“, „Светлост која је у теби“, публицистичка дела „Лењин у Цириху“, „Два вијека заједно И-ИИ“, сценарији „Тенкови знају истину“, ‘Паразит’.

Предраг Николић

 

Pin It on Pinterest

Share This