Izaberite stranicu

У Котору је 1862. године по пројекту Марка Бензона саграђен затвор, а 1874. године у затвору оформљена капела Светог Јована Богослова. Овај је затвор, као и многи други у та смутна времена, иза својих решетака држао и многе невино, из политичких и идеолошких разлога, утамничене. Некадашњи затвор је сада пуста зграда, са неизвјесном судбином. О неколицини мученика за које се зна да су тамновали у которском казамату (неки од њих тамо су чак и убијени) и о капели Светог Јована Богослова, за радио Светигору говорио је архијерејски намјесник бококоторски протојереј–ставрофор Момчило Кривокапић.

 

Парче неба на земљи

„Добар је то био обичај да у тој тмини тамнице и казамата макар нешто засија тим напаћеним душама“, прича прота Момчило, „Иначе, затвореници су могли једном дневно да изађу у мало затворско двориште и то је било све што су од свјежег зрака могли удахнути или сунчеве свјетлости и топлоте осјетити. Дакле, ако је у том затвору постојало парче неба на земљи онда је то била црква Св. Јована Богослова. Сигурно је да је једина свијетла тачка било то што су православни вјерници имали капелу Св. Јована Богослова, а римокатолици капелицу посвећену Богородици, мислим да су је звали Госпа од жалости. По одређеном ритму свештеници су долазили и служили Литургије. Пошто је 1874. прва година епископства владике Герасима Петрановића у Боки (тада је била васпостављена Бококоторска епархија), а како је он био човјек од великог реда, не сумњам да је користио сваки тренутак у којем се по затворском протоколу могла служити света служба Божија. На жалост, немамо писане податке колико је то било често. У граду је било више свештеника и увијек је било неког ко би могао да одслужи Литургију у затворској капели. Нисам се бавио истраживањем ко је све од оснивања затвора прошао кроз тај казамат, али оно што знам, то је ко је све у новије вријеме тамо тамновао”, казује нам прота Момо, који већ готово пола вијека обавља своју свештеничку службу у граду Котору.

„Пред сам крај Другог свјетског рата набијеђен је један свештеник из Кртола, Михајло Барбић, да је проказао извјесне кртољске комунисте и због тога је био затворен. Он наравно није био крив, што се касније и доказало. Међутим он је тамо затворен и мучен, да би на крају једне ноћи био заклан и бачен у септичку јаму. Када је затвор деактивиран, има томе више од 20 година, ја сам био на том мјесту, тражио сам да отворимо ту септичку јаму, да је очистимо и нађемо кости мученика проте Михаила, али рекли су ми да је то узалудан посао јер је 60-их година прошлога вијека то све пречишћено. Очигледно, он није био једини кога су тамо бацили.”

Посебна прича су крајње нехумани услови у каквима су боравили осуђеници. Било је затворских ћелија у којима није било ни кревета већ им је затворски камен био и јастук и покривало.

„Какви су услови у том затвору били, можемо само да наслућујемо. Ја сам тамо био у августу мјесецу и тада је наравно угодно, али можете замислити како је то изгледало зими када је у цијелом Котору хладно а не у затворској ћелији која се не грије”, коментарише отац Момо прелиставајући старе албуме у потрази за фотографијом проте Михаила Барбића.

 

Затворска голгота Митрополита Арсенија Брадваревића

Епископ Арсеније Брадваревић, са још седморицом свештеника Митрополије црногорско-приморске нашао се 1954. године на суду због завјере и рушења народног режима у Црној Гори и антидржавне дјелатности. Окружни суд на Цетињу осудио га је на једанаест и по година робије. Осуђен је на основу изјава три свједока. У самици которског казамата Митрополит је оболио од астме, па му је допуштено да се лијечи у Београду. Одатле се више никада није вратио у Црну Гору. Комунистичке власти су чак спријечиле да 1960. године преузме дужност митрополита будимског, на коју га је поставио Свети синод СПЦ. Уз владику Арсенија, због „непријатељске дјелатности”, голготу је прошао и прота Лука Вујаш. Поред њих, затворске казне су одлежала још три свештеника: Михаило Газивода, Лука Почек и Марко Кусовац.

Остала је запамћена ријеч тадашњег моћног предсједника Владе Црне Горе Блажа Јовановића – Арсеније не само што се неће вратити у Црну Гору као Митрополит него, док сам ја жив, неће је ни као туриста у авиону прелетјети.

О голготи Митрополита Арсенија у которском затвору прота Момчило говори следеће: „Послије проте Михаила Барбића, у которском затвору био је утамничен Митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић који је у једном монтираном процесу осуђен на једанаест година затвора а у Котору је одлежао четири. Кажу, имао је само један сако и панталоне на себи. У ћелији није имао кревет, него је лежао на голом камену. Стицајем околности, пред саму његову смрт 1963. године, срео сам се са њим у манастиру Ваведење у Београду, гдје је он боравио, и просто сам уграбио прилику да узмем благослов од њега. Рекао сам му ко сам и чији сам (мој отац је био свештеник), њему је то у том тренутку много значило и приликом сусрета ми је испричао понешто о которском затвору. Рекао ми је да му је тамо било најтеже. По његовим ријечима, једино веће малтретирање од которског затвора је доживио када су га водили у манастир Озрен, било је Богојављење. Тада су његови стражари, прелазећи преко једне речице (стицајем околности ја знам и то мјесто јер сам дио дјетињства тамо провео), пробили лед на ријеци, и натјерали га да загази у воду. Тако полусмрзнутога, мокрих ногу, по леду, водили су га пјешке до манастира, који је пар километара удаљен од тог мјеста. Он је оболио од тешког облика реуматизма и других неких болести које је задобио од тих тешких услова у затвору. Упркос томе, Бог му је дао дуг живот да би посвједочио живога Бога. Упокојио се у Београду 1963. године, у манастиру Ваведење. Поред тога што је одлежао једанаест година казне, он је и након тога био под присмотром, тако да смо сви ми који смо имали прилике да га сретнемо морали врло брзо са њим да разговарамо.“

Погубан утицај которских попова

Зарад присјећања на то смутно вријеме и расположење какво је према Цркви и свештенству владало у тадашњем комунистичком режиму, (посебно се осврћући на Боку Которску и Приморје) вриједи изнијети податке које је у свом магистарском раду “Митрополија црногорско-приморска у периоду 1941-1961” записао историчар Предраг Вукић.

“На Цетињу је 30. и 31. октобра 1947. године одржано Културно-просвјетно савјетовање при Земаљском вијећу народне омладине Црне Горе. Савјетовању су присуствовали предсједници среских одбора народне омладине и чланови среских секретаријата који одговарају за културно-просвјетни рад. Присутни су били представници главног одбора Народног фронта и Министарства просвјете. Послије реферата о идејно-политичком васпитању развила се дискусија у којој су узели учешћа скокро сви присутни. У закључној ријечи предсједник Земаљског вијећа народне омладине Црне Горе Радомир Коматина је између осталог рекао: – Задржао бих се са неколико ријечи и на питању вјерске наставе која се код нас спроводи у барском, которском и херцегновском срезу. Иако је број дјеце и омладине која посјећују ову наставу мали и много се смањио у односу на прошлу годину, тај број износи 1032 што никако не значи да реакционарно свештенство не врши свој утицај на омладину. Ради тога наша организација мора настојати правилним васпитним радом међу омладином да што прије искључи тај утицај. У том погледу нарочито треба да раде другови у которском срезу гдје је утицај најјачи.

На овом савјетовању реферат о идејно-политичком раду у народној омладини одржао је Миладин Перовић, члан секретаријата Земаљског вијећа народне омладине Црне Горе који је између осталог рекао: – Једно од најважнијих и у исто вријеме и најболнијих питања је васпитни рад у савезу пионира. Недовољна брига наших руководстава да се стално активизирају штабови пионира као и њихово лично неучествовање у васпитању дјеце довело је до тога да су пионири у већини случајева препуштени сами себи. Негдје једино учитељима, негдје улици а у неким срезовима заглупљујућем утицају попова. Тако нпр. у извјесним мјестима которског и херцегновског среза и католички и православни попови свим силама настоје било преко вјеронауке или божијих проповједи да што више дјеце отргну испод васпитног утицаја наше организације, како би их васпитавали у духу непријатељском према нашој земљи. Исто ово питање смо расправљали на једном пленуму земаљског вијећа, тачно прије годину дана али се од тада стање мало измјенило, јер попови и непријатељски елементи упорно раде користећи све могућности за своје разорно дејство а наша руководства у већини случајева немоћно стоје мислећи да ће све то само ишчезнути и да због тога не треба ударати на живце поповима и онима који иза њих стоје. Развијати забавно-васпитни рад у пионирској организацији преко различитих облика рада, отварати пионирске домове у градовима гдје зато има и мало услова, проучавати и паралисати заглупљујући и негативни утицај цркве, конзервативних родитеља и улице. То је задатак којим се морају лично бавити не само срески штабови пионира већ и наши омладински руководиоци.”

 

Почивалиште на пропланку Тројица

Которски затвор је дакле био једно од мјеста гдје се на неки начин покушавао убити Бог у људима. Само Господу је знано колико патње, бола, суза и крви памте сиви зидови овог заборављеног и оронулог здања. Неки од затвореника скончали су на наком другом мјесту а некима се мјесто покоја не зна ни до дана данашњег.

„Бог само зна колико је родољуба тамо било затворено”, наставља причу отац Момо. „Ја само знам да смо тамо негдје деведесетих, када је већ било дозвољено, извршили ексхумацију бар 20-так оних који су из тог затвора поведени и стријељани на пропланку Тројица (између Котора и Ловћена). Иначе, начин на који су их изводили из казамата, као и начин на који су их ликвидирали, посебно су драматичне приче. Породице су јако инсистирале на томе да се ексхумација изврши. Стицајем околности и ја сам учествовао у свему томе и све сам их сахранио. Радост родбине када се понижени и брутално убијени коначно пронађу, равна је радости при рођењу, радости покоја и васкрсења. Понекада смо морали од родбине и сакривати понешто од онога што бисмо видјели. По траговима се могао видјети начин, па и суровост с којом су убијани. Једном се десило да смо пошли да тражимо три човјека, а на том мјесту смо нашли петорицу. Љекар који је био са нама, веома цијењен и свјетски признат стручњак, могао је веома брзо да процијени најбитније детаље, по којима смо ми даље истраживали. Том приликом је рекао: “Ово прво тијело сигурно не припада ни једном од тројице коју тражимо. Ово је скелет веома младог човјека и по мом утиску у тренутку закопавања још је био жив.” Радило се о Бошку Троповићу, потомку Јосифа Троповића, Његошевог учитеља. Када смо га и званично идентификовали, ја сам то јавио породици Троповић а они су се радовали као да смо Бошка донијели живога.“

У вријеме када је суђено митрополиту Арсенију Брадваревићу на Цетињу, суђено је и још неким свештеницима, међу њима и проти Луки Вујашу, секретару црквеног суда.

„Прота Лука Вујаш је био један диван свештеник којег бих нарочито истакао као страдалника међу свештеницима у том процесу. Он је одлежао неколико година у овом затвору, и услијед тешке болести (потпуно је био одузет), изашао је из затвора и остатак живота провео код своје ћерке и зета. Колико је у затвору био малтретиран, толико је у кући код свога зета и ћерке добио пажње и љубави. Упокојио се у манастиру Подластва у Грбљу, јер ћерка и зет живе у Грбљу, али тих дана пред саму његову смрт десило се да је ћерка сломила ногу и морали су га пренијети у манастир Подластву, гдје је убрзо и скончао свој овоземаљски живот. То је опет све нека Божија правда да се ето и прота Лука упокоји у дому Божијем, у светињи грбаљској, манастиру Подластви. Прота Лука је сахрањен на гробљу у свом селу Мирац. Недавно смо служили Литургију у манастиру Подластви и вршили помен на гробу проте Луке Вујаша”, каже прота Момчило.

 

Кап воде у непрегледној пустињи

Капела Св. Јована Богослова у которском затвору била је кап воде у непрегледној пустињи за све заточенике који су ту кап воде тражили. Била је храна рањеној души, корица хлеба гладним и напаћеним устима.

О значају капеле и Свете службе Божије која се служила у њој, за све оне којима је то био једини зрак сунца, отац Момо говори: „Свештеници су се довијали на разне начине да се тим затвореницима, поготово оним у току и послије рата, на неки начин нађу, да им макар мало олакшају муку. Људи који су радили у затвору, наравно нису знали како изгледа просфора, колика треба да буде и слично. За вријеме рата рецимо, которски свештеници су из пекаре за просфору носили највећи хљеб који се могао испећи тада у рерни, да би тим мученицима, који су били гладни, као нафору подијелили по парче хлеба. Да могу да запамте не само по светињи то да су присуствовали Светој литургији, него и по мало утољеној физичкој глади. Било је часних људи који су имали храбрости и у вријеме рата да нађу начина да се тим људима у затвору, најчешће родољубима, дотури храна, да макар једног дана у седмици поједу по крштено парче хљеба.

Послије рата капела је демолирана и бојим се да нико од свештеника које смо поменули није могао да користи капелу током свог боравка у затвору, јер је већ ’45. била демолирана. На том мјесту је направљена фискултурна сала.”

У светињу се уграђују кости мученика. Док год се буде памтило и свједочило да је на овоме мјесту била капела, можда Бог да, да се и они мученици који су пострадали на овоме мјесту, зарадују своме храму.

„То мјесто је свето, без сумње. Тешко ћемо моћи икада више да обновимо тамо капелу јер разних идеја има шта да се ради са тим затвором, он сада стоји празан потпуно. Најморбиднија идеја коју сам чуо јесте да се направи некакав луксузни хотел. Не могу да замислим ко би пожелио да борави у кући у којој су се чули само јауци, и гдје Бог сами зна колико је било мучених, закланих и на смрт пребијених”, са жаљењем каже архијерејски намјесник боко-которски.

 

Утицај прохујалих времена

„Једном приликом, када је митрополит Амфилохије дошао на отварање једног културног дешавања на тргу испред затвора (наиме, породица Хомен у својој кући сваке године на љетњу Свету Петку, 8. августа, приређује изложбе разне врсте), ја сам му рекао: ‘Ено тамо, насупрот нас, робијали су митрополит Арсеније, прота Лука Вујаш, и заклан је прота Михаило Барбић, и многи други родољуби.’ Када се послије обратио народу, Митрополит није могао а да то не спомене у свом уводном слову”, присјећа се отац Момо.

Затвор на том мјесту већ одавно не постоји, али данашњи Котор се још увијек на неки начин бори са утицајем прохујалих времена.

„На том истом тргу, поред галерије коју смо поменули, а која се налази насупрот затвора, зграду коју једна је поштена католкиња, Винка Томичић са Прчања, поклонила католичкој цркви, дон Бранко Збутега је поклонио тзв. ЦПЦ, и он је дао идеју како да се та зграда уприличи у кобајаги цркву. На ту уску чудну зграду надодали су некакав звоник, он им је купио звоно, и тамо сада на том тргу стоји та грађевина. Не можемо је назвати црквом, иако сам је ја некада назвао црквом свађалицом. Сви ми у Котору врло добро знамо какво је било расположеље дон Бранка Збутеге према православној цркви и православнима уопште, тако да о томе не треба посебно говорити. Могло би се рећи да је и ова грађевина настала из неког његовог ината.

Сада, када прођемо поред старог затвора, осјећања су нам помијешана. Са једне стране окрећемо главу од те тзв. ЦПЦ а са друге стране имамо потребу да се прекрстимо и да се помолимо Богу за све оне који су страдали у которском затвору, а и да молимо Бога и Светог Јована Богослова да можда се неко опамети и да кад буде обнављана та зграда или преиначена у нешто друго да опет ту буде Парче неба на земљи – капела Св. Јована”, закључује причу о которском затвору и капели у њему, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски намјесник боко-которски.

Из емисије “Парче неба на земљи”, аутор Оливера Балабан

 

Pin It on Pinterest

Share This