Izaberite stranicu

Пише: доц. др Драган Ћузулан

Када је дечански монах Саво Јањић својим отвореним писмом, оспоравајући политику разграничења на Косову коју нескривено заговара српски политички врх, покренуо буру различитих реакција у јавности, најприје су се са немалим бијесом огласили апологети државне политике Србије (уколико се она може назвати државном?!). Готово преко ноћи монах Јањић је постао главни непријатељ интереса Србије, њене политике на Косову и заговорник косовске самосталности. На сцену су искочили сви апаратчици власти, од најбезначајних до оних највиших, а сви медији под контролом власти стављени у функцију одбране политике разграничења и покренута цијела харанга, тако да још увијек није сигурно како ће се све ово завршити, јер су неки већ отворили и питање улоге Цркве у свему овоме и њеног легитимитета да се бави државним стварима.

А онда је услиједила реакција и политичког руководства у Републици Српској, са отвореном подршком овој идеји, као спасоносном рјешењу националног питања у цијелом региону.

Предсједник Српске Милорад Додик је, у свом маниру наметања за лидера овакве политике, отишао и корак даље и устврдио да је крајње вријеме да Срби изађу са националним програмом који ће објединити српско национално питање у цијелом региону. Наравно, базираном на политици разграничења и затварања у своје териоторијалне оквире. Јер су се напокон, како он сматра, међународне околности промијениле и иду на руку таквој политици. Иако није јасно рекао на које међународне околности и факторе подршке мисли (што је кључно!), Додик није пропустио да отворено писмо монаха Јањића сведе на „патетичну причу о четири монахиње“, остављајући као сатисфакцију Србима изван зоне разграничења своју емпатију и саосјећање.

Можда је Додик у једном у праву, да је овај моменат прилика да једном заиста преиспитамо оно што се зове политиком националних интереса.

Наравно не очекујемо да то раде они који су се показали недостојним и недовољно паметним, при чему оваква крупна питања искључиво доживаљавају као шансу за политичку промоцију и компензацију за све сопствене промашаје и недосљедности у претходном времену. На подлози поменутог питања, различитих гледања и можда бизарној разлици двије теме, националне политике разграничења и територијалног обједињавања српског корпуса и патетичне приче о четири монахиње, готово да се може направити пресјек свих наших проблема, заблуда, странпутица и напросвјећености.

У основи ове разлике је хришћански и политичко-етнички дискурс и оно што прво запада у очи јесте једна врста хришћанске непросвијећености политичких лидера који национално питање посматрају искључиво као етничко.

Етничко свој смисао може наћи само у христолошком контексту. У свакој другој варијанти оно је једна примитивна егологија на нивоу племенске свијести, како је то говорио Владета Јеротић, разликујући наше природно, нагонско биће и хришћанску личност која јој даје виши смисао.

Напокон треба отворено рећи да је ова врста национализма која се заснива на концепту затворене онтологије и разграничења дубоко нехришћанска. Одатле долази поглед на Цркву као на институцију и друштвену организацију политичког типа и инструмента националне политике, чему су повода дали и неки челни људи Цркве, али то не мијења саму суштину ствари.

Етнички принцип у овој и оваквој политици је симптом њене дубоке слабости и несигурности, најасног идентитета, унутрашње располучености и дуализма. Она се брани агресивношћу према свему другом и различитом и суи генерис етничке политике је једна болесна егологија. Можда би за њену сујету била увредљива и Хегелова концепција повијесних народа, која Балканске народе (укључујући и Србе) не сматра историјским, јер нису досегли степен државотворног духа. Не треба искључити ни Хегелову словенофобичност, али она не треба да нас одврати од питања да ли смо се заиста као народ изградили у хришћанском идентитету, односно да ли смо премостили онај историјски јаз између паганског и хришћанског, што је Хегел сматрао главним недостатком те свијести, а што је Свети Сава сматрао својом кључном просвјетитељском мисијом међу Србима.

Христолошки контекст садржи у себи огромне предности које једна нехришћанска свијест није у стању да сагледа, бранећи се реализмом као главним аргументом. Тај и такав реализам који полази од чињеница или фактицитета ствари као критеријума под који се све подводи, директно је супротстављен хришћанском начелу. Уколико се чињенице на слажу са идејама, утолико горе по чињенице говорио је Хегел. Ипак, тај став је дуалистички и постулирано је оно политичко насиље које памтимо као вријеме тоталитарних идеологија, без обзира у којем политичком моделу су функционисале.

Христолошки став изображава чињенице и реалност и даје им виши смисао, који није дуалан. Не супротставља му се насиљем. Само у том простору је могуће тражити расплет косовског питања и оријентацију националне политике Срба. То је једна отворена онтологија са свим ризицима које она носи у овом и оваквом свијету. То је подвиг четири старице, који је све, али никада патетика.

Дакле, политика ненасиља и јасног иденититета ко смо и шта смо и истрајавање на таквом ставу. Други, који је различит од мене, било да је мој сународник или припадник другог народа је мој ближњи и извор мог идентитета. Изузев у случају када свој несигурни идентитет бранимо ксенофобичном дреком и самоподилажењем које ствара илузију самовеличине и величине народа. Право лице те политике су лаж и лицемјерје, а територијални интегритет тамница духа народа и самоизолација.

Зато би модерну националну политику (јер су старе форме националног просвјећења окончане!) требали поставити као једну нову или обновљену артикулацију нашег историјског идентитета, са свим манама, недостацима, али и предностима, дакле реалног самопреиспитивања, а потом и као изградњу одговорне државотворне свијести српског народа у новом времену.

Јер држава нису само становништво, границе и територија, него једно уређено и цивилизовано друштво, које води рачуна о сваком свом члану. Оно треба да се гради према стандардима цивилизованог свијета, на принципима демократије, владавине права и економског развоја.

Национална идеја сама по себи није довољна, јер као таква води у ксенофобију, деструкцију, мржњу према свему другом и другачијем, у једну затворену заједницу. Она производи дух секташтва, унутрашњих подјела, на нивоу племенске свијести. Одатле надоградња и еманципација националне идеје јесте једно слободно друштво са оствареним појединцима у којима сви имају једнаке шансе; еманципација од примитивизма, биједе и заостајања, јер је духовна декаденција увијек била извор материјалне биједе.

За хришћане је то заједница хришћански изграђених одговорних личности. Четири старице су то оствариле. Гдје су у односу на то наши овдашњи лидери и поглавари?

Pin It on Pinterest

Share This