Izaberite stranicu

На дан када Српска православна црква прославља Светог Зосима Туманског Чудотворца и Светог Јакова Новог, у манастиру Тумане традиционално се слива велики број вјерног народа који се на овај дан (21. августа) сабира и прославља два велика угодника Божија чије мошти су похрањене у овом храму, мо­ле­ћи их за за­ступ­ни­штво пред Бо­гом и по­моћ у не­во­ља­ма.

„Овдје је као и увијек живо. Народ долази из свих крајева имајући свјест о томе да је манастир Тумане велика светиња која је због многобројних чудесних исцјељења прозвана Ђердапским Острогом“, каже за Радио Светигору игуман манастира Тумане, јеромонах Димитрије (Плећевић).

Овај Божији дом данас је прославио храмовну славу Светим Евхаристијским сабрањем, освећењем новог манастирског конака и обновљеног комплекса манастира уз велико учешће вјерног народа.

Ма­на­стир се на­ла­зи на де­вет ки­ло­ме­та­ра од Го­луп­ца, у под­нож­ју го­лу­бач­ких пла­ни­на, окру­жен шу­мом, на лије­вој оба­ли Ту­ман­ске рије­ке, што са­мој све­ти­њи да­је по­себ­ну ле­по­ту.

Ам­би­јен­тал­на ле­по­та са јед­не и ду­хов­ни мир са дру­ге стра­не, те при­су­ство све­ти­ња, ма­на­стир Ту­ман чи­ни вријед­ним ка­ко у ду­хов­ном та­ко и кул­тур­но-исто­риј­ском сми­слу. Као ријет­ко ко­ја све­ти­ња, овај бра­ни­чев­ски ма­на­стир оста­вља ди­ван ути­сак сва­ко­ме ко се у ње­му на­ђе, пле­не­ћи сво­јом ле­по­том и окру­же­њем у ко­ме се на­ла­зи, на­да­све бу­ду­ћи свје­док вје­ре и тру­да јед­но­га на­ро­да, као и све­ти­о­ник за бу­ду­ће Бо­жи­је Цар­ство.

Овај најбројнији мушки манастир у Епархији браничевској, Бог је украсио светим и чудотворним моштима Преподобног Зосима Синаита, а у ново вријеме и чудотворним моштима Преподобног Јакова.

Мошти двојице светитеља почивају у десној и левој ниши у наосу храма, положене у два лијепа дуборезна кивота. Народ са ве­ли­ким уср­ђем при­сту­па чудотворним моштима мо­ле­ћи бла­го­дат­ну по­моћ а  забиљежена су и многобројна свје­до­чан­ства о њиховим чу­де­си­ма.

Говорећи о преподобном Јакову (Арсовићу), јеромонах Димитрије  подсјећа да је прошле године његово име на Сабору архијереја Српске православне цркве унето у Именослов светих те се прославља заједно са Светим Зосимом – 21. августа.

„Свети Јаков је готово наш савременик, ученик Светог владике Николаја двоструки доктор наука, краљевски амбасадор у Француској, који је оставио све земаљско и обратио се покајању и служењу Богу. Уз Светог владике Николаја био је ревносни проповједник мисионар учитељ покајања и велики подвижник један од највећих кога је Српска црква у својој историји имала“, прича игуман тумански.

Истиче да је Преподобни Јаков пуно страдао, био пребијан и изругиван од стране тадашњег комунистичког режима- земаљских моћника, али његово свето име остало је запамћено и забиљежено у свијести вјерног народа, свештенства, монаштва и богомољаца који су долазили деценијама на његов свети гроб у манастир Тумане.

Свети Јаков исповједнички се упокојио, након батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завјештању сахрањен је у манастиру Тумане. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године.

Са благословом Преосвештеног Епископа браничевског г. Игнатија октобра 2014. године, братство манастира Тумана извршило је обретење моштију Преподобног Јакова Новог Туманског.

„Ако Бог да ове године двадесетог октобра обавиће се и пресвлачење његових светих моштију“, најављује игуман Димитрије и подјсећа да је маја мјесеца прошле године, у манастиру Тумане освештана и обновљена испосница Светог Зосима и пресвлачење његових Светих моштију.

Мо­шти Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та по­чи­ва­ју у ма­на­стир­ској цр­кви Све­тог Ар­хан­ђе­ла Га­ври­ла у Ту­ма­ну, у на­о­су са десне стра­не ис­под фре­ске на ко­јој је при­ка­зан Свети пророк Мојсије. Мо­шти су об­у­че­не у при­па­да­ју­ће ве­ли­кос­хим­нич­ко од­је­ја­ни­је.

О жи­во­ту и под­ви­зи­ма Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та не­ма са­чу­ва­них исто­риј­ских по­да­та­ка, осим на­род­них пре­да­ња о ње­го­вој не­ду­жној смр­ти, ко­ја су за­биље­же­на тек у XIX ве­ку. Припада групи монаха исихаста, познатих под именом Синаити, који су у вријеме кнеза Лазара, населили Србију.

Отац Димитрије наглашава да је Свети Зосим дошао са далеког Синаја са осталим Синаитима и населио се у Подунављу у испосници недалеко од манастира Тумана у коме је прослављен као  исцјелитељ и чудотворац.

Иако је у Хе­ор­то­ло­ги­он срп­ских све­тих уписан на за­сје­да­њу Са­бо­ра СПЦ 1962. го­ди­не ова од­лу­ка прак­тич­но је спро­ве­де­на тек 1992. го­ди­не, од ко­је име Пре­по­доб­ног Зо­си­ма би­ва упи­са­но у ка­лен­дар СПЦ, под да­ном обре­те­ња ње­го­вих све­тих мо­шти­ју 21/8. ав­гу­ста.

На крају разговора са новинаром Радио Светигоре Јованом Јовановићем, јеромонах Димитрије, игуман манастира Тумане, истиче да добро познаје Црну Гору која обилује свети моштима и да је посебно везан са Свете Превлачке и Момишићке мученике, као и Светога Симеона Дајбабског којима је писао службу и акатист:

„Сматрам да је српска земља гдје год ми били, да ли у Митрополији црногорско-приморској, да ли је овдје и свуда освећена крвљу и подвигом светих људи Божијих. Управо то нас обједињава у вјери, јер смо окупљени око једнога Господа – једне причасне чаше.“

Предање о смрти преподобног Зосима

У на­ро­ду бра­ни­чев­ског кра­ја вје­ко­ви­ма жи­ви пре­да­ње да се Пре­по­доб­ни Зо­сим Си­на­ит упо­ко­јио ка­да га је не­хо­ти­це ра­нио Ми­лош Оби­лић, ко­ји је имао двор у не­по­сред­ној бли­зи­ни ма­на­сти­ра Ту­ма­н и ко­ји је у ње­го­вој око­ли­ни обич­но ло­вио. Сви пу­то­пи­сци ко­ји су се на­шли у Ту­ма­ну то­ком XIX ве­ка са ма­ње и ви­ше де­та­ља опи­са­ли су спо­ме­ну­то пре­да­ње.
Пр­ви ко­ји је оста­вио свеј­до­че­ње о Пре­по­доб­ном Зо­си­му Си­на­и­ту био је Јо­а­ким Ву­јић, ко­ји је ма­на­стир Ту­ман по­сје­тио 1826. го­ди­не. У крат­ком опи­су ма­на­стир­ске цр­кве биље­жи да је у њој гроб све­ти­те­ља Зо­си­ма Си­на­и­та, ко­ји је на том мје­сту као пу­сти­њак жи­вио и умро. Име ма­на­сти­ра Ту­ма­на не до­во­ди у ве­зу са не­хо­тич­ним ра­ња­ва­њем и смр­ћу Зо­си­мо­вом, већ са кне­же­вим по­зи­вом Ми­ло­шу да пре­ки­не зи­да­ње ма­на­сти­ра („ту ма­ни“) ра­ди на­до­ла­зе­ће тур­ске вој­ске ка Ко­со­ву.
Након славне кнежеве и Милошеве јуначке смрти, побожан народ је завршио манастир, који је Милош у знак по­ка­јања по­ди­гао, и дао му име Тумане.
Весна Девић / Јован Јовановић

 

Pin It on Pinterest

Share This